Ko to pregoreva

No, jednom u ponekad, valja odlomiti parče svih tih prostora za druge svrhe, inače će pogorimo kô kablovi na svadbi kad veseli svati prospu piće gde ne treba. Danas malo o tome. Ne, ne o svadbama. O pregorevanju.

Zgodila se stvar koja me prilično iznenadila: bio sam u emisiji kod Brane Antović, drage drugarice i koleginice-kolumnistkinje vaših preferiranih dnevnih novina; nismo ni tamo umakli aktuelnostima, ali isečak gde smo spomenuli upravo pregorevanje privukao je najviše pažnje – ima preko 450 hiljada pregleda.

Nisam takav odziv ič očekivao, posebno zato što smo na temu natrčali sasvim usputaški.

Ljudima se, izgleda, dopalo nešto što sam izvalio iz muke, ne iz nekakve mudrosti: fenomen što se odonud bare zove „burn out“ belodano je toliko postao prisutan da se neverovatan broj ljudi prepoznao u ličnoj definiciji koju sam podelio s Branom.

Ukratko, kazao sam da meni ono što pod tim terminom pojmimo liči, u stvari, na potpunu opkoljenost tuđim očekivanjima – do tačke kad prestaje svako pregovaranje s opsadom, svako „ja to mogu“, i počne nešto drugo: ili „ja to ne mogu, izvinite“, ili… pa, lekari.

Hajde da to malko stavimo pod lupu.

Neko u komentarima lepo reče da tu često posredi nisu tuđa očekivanja, nego naša.

Međutim, rekavši „tuđa“, zapravo sam vrlo podrazumevao i ona sopstvena: pregorevanje je trenutak kad i svoja osetimo kao tuđa.

Jer mi smo mi, a ne svoja očekivanja. To što su se slepila za nas nije nužno problem – sve dok ne postane.

I zvučaće vam smešno, ali jednom sam svoje pregorevanje konstatovao tokom tribine čija je tema bilo upravo pregorevanje.

Bila je, doduše, sužena na muzičku industriju tom prilikom, ali ta pojava u svakom esnafu nastupa na isti način i iz istih razloga.

Govorio je i jedan psiholog, te je naveo simptome; ređa čovek, slušam, štrikliram jedan po jedan u glavi, mislim se auh, pobratime.

Javlja se, npr, intenzivan napad obezvoljenja pri pogledu na spisak obaveza: što reče moj omiljeni savremeni filozof dr Protić, „u istu nevolju ulazimo, i ne izlazimo“.

Javlja se, kaže dalje, razdražljivost – prema stvarima koje, ruku na srce, jesu iritantne, ali ipak ne zaslužuju popizd: otprilike ono kad uhvatiš sebe da se dereš na semafor ili spor lift.

I javlja se… gadna stvar koja bi se mogla okarakterisati kao rapidno rastuće nepodnošenje ljudi koji nešto hoće od tebe i nameću ti bilo koje budi-tu-i-tu-tad-i-tad; krajnja faza je kad pod „nešto hoće“ počneš da podrazumevaš i najobičnije odgovaranje na poruke, jer tako počinje konverzacija koja bi, daleko bilo, mogla da potraje i da se, još dalje bilo, završi time što te neko pozove da se vidite; ako do te nemile okolnosti dođe, hvataš sebe da u sebi vrištiš „pređi je*eno na poentu“, ne samo kad drugi govore no i kad ti govoriš.

Rečju, opšti je osećaj blizak onom kad Džona Snežnog u „Tronsima“ zatrpaju telesa, i pokušava da se probije kroz njih i udahne.

S jednom sitnom razlikom: on, naime, uspe.

Ovo, dakako, najčešće potiče od zatrpanosti poslom, ali kad do toga dođe, brzo se prenese na doživljaj svega ostalog: kadar je prenaseljen i ljudima i očekivanjima.

Paradoksalno, ovo će oni vama najbliži prepoznati poslednji, jer će uvek pretpostaviti da vas guše drugi – dok vas u tom stanju zapravo guše svi i sve, uključujući i vas same. Sve to vodi u anks-napade, ako se ne prekine. A ni tu nije kraj.

I nisam psiholog, ali primećujem jednu očiglednost: ti urlaš u sebi nekakvo „prestani, prestani, PRESTANI“ drugima, kao da su dužni da primete, a ne primećuješ da situacija to poručuje – isključivo tebi.

Ti si taj koji mora da stane. Ti si prazna baterija koja uporno odbija da ode na punjač.

Naravno, nekad je to u datom trenutku objektivno nemoguće (ili se tako čini), ima poslova koje naprosto morate obaviti i nema bežanja (ili se tako čini, jer da sad polomiš nogu, sve bi i te kako moglo i moralo da stane), ALI – onda makar obećaj sebi: odmah posle ovoga, odoh na remont. TO je jedino što mora.

Nedavno sam uzeo dan za sebe, i u tom danu pročitao 500 strana stripova i dve prozne priče, i odgledao celu seriju „Maleni irvas“, i javio se nikom.

I oh koliko je prijalo.

Kad sam razmislio ko mi je branio takav dan, spisak odgovornih sveo se na: ja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.