Leba bez botike

To je, dakako, sav onaj prostor van ovog našeg Eldorada, gde se napredno pljoštimo ugaženi Zlatnim dobom. I dođe čudno prisetiti se narečenog citata baš ovih dana, kada zurimo u nekog poster-boja šeretski nasmešenog dok jednom rukom (olako) diže palac, a drugom (jedva, i samo zahvajujući milosti fotošopa) sendvičetinu od kilo – a taj se ljupki mizanscen odigrava podno natpisa koji veli: „Najviše na svetu volim Srbiju i Srpsku naprednu stranku.“

I sad, kako? Srce govori, eto. To bi trebalo da je dovoljno, ako sledimo recept.

No, u tom konkretnom slučaju razum ne da stavlja primedbe, nego ih dogurava bagerom i tovari na katapult. Tvrditi da u isto vreme voliš i Srbiju i SNS u najmanju je ruku plod teške neobaveštenosti i zablude; ako obaveštenost postoji a tvrdnja je i dalje tu, to je onda ili bipolarni poremećaj ili kardinalno lažovstvo.

Jer, na svu ostalu muku, ova kampanjica – verovatno vodeći kandidat za hit-singl neke buduće Krlove „the best of“ kompilacije – dolazi kao odgovor na procureli spisak s preko 14 hiljada imena botova i botovki.

I dok jedna meštanka Surdulice, osoba koja se napokon odlučila za leba bez botike, izlazi u javnost sa svedočenjem kako je izgledalo obavljati tu dužnost – i o tome govori sa suzama, ponižena, uprkos dobu zlaćanome – Jovanov prvo negira to masovno botkrovenje, da bi ga potom jedan kolega s ponosom demantovao uskliknuvši ono čuveno „pa šta“.

Jeste, kaže, evo i ja sam na tom spisku, šta je tu sporno (onda ide ovaj refren s postera, slovo ljubve o otadžbini i partiji). Rekoše mu mnogi šta je sporno: što kreiraju lažno javno mnjenje, što zbog toga dobijaju posao u državnim preduzećima i što s tog posla, s platom iz budžeta, čukaju u tastaturu i učukavaju ovu zemlju u dno dna.

Taj se projektil istine, naravno, u skupštini odbio o tri sloja đona onamo gde anatomija sugeriše da ljudima stoji obraz, pa moramo dalje s argumentacijom. Da probamo evo ovu. Pseudonim „Alan Smiti“ poznat je ljubiteljima kinematografije: tako su se ranije potpisivali režiseri koji se odriču svog filma, nezadovoljni ili čak posramljeni finalnim produktom.

Jovana Brajović iz Surdulice svedoči da nije botovala pod svojim imenom. Za te je potrebe tu bilo drugo, jedno glavno lažno ime i još deset sporednih naloga. Ako je onaj vrli poslanik u pravu da armija puca od ponosa na svoju plemenitu rabotu, kako je onda moguće da su sve to radili kao multiplikovani Alani Smitiji – a gađajući serivom isključivo ljude s vrlom stvarnim imenima i biografijama?

Sad se jedni kaju, drugi strepe, treći viču „pa šta“ – ali zajedničko je baš ovo da pre frke ni ti paštači, kamoli ostali, nisu bili skloni da se potpišu ispod svojih literarnih sastava sopstvenom ličnom kartom. Baš je lepo i lako napadati ljude s identitetom kad si Alan Smiti, zar ne? Crtati mete, najstrašnije klevetati, ugrožavati – godinama.

E sad kad je spisak tu, postavlja se pitanje gde su ljudska prava, zaštita privatnosti… pod čime se valjda misli i na pravo da se bez posledica vređa i blati. Pride: da, ovo jeste objavljivanje privatnih podataka i utoliko nesporno sporno, ali taj spisak mogao je jedino da procuri iznutra, iz same centrale.

Nema većeg dokaza da je Titanik probušen, a glečer na vidiku i bez durbina. Ugroženost je došla po ugrožavače. U poetsko-pravednom finalu, priča koja je započela bukvalnim predsednikovanjem jednog grobara sada metaforički pristiže do narodne poslovice o kopačima tuđih jama.

Jovanu iz Surdulice možemo braniti ili napadati, možemo ići na „ko priznaje, pola mu se prašta“ ili pak na „ko priznaje, pola mu se dodaje“; onoga ko je na patosu sigurno nije lepo šutirati, to nije saosećanje ali jeste notorna pristojnost.

No, u koji god nas sentiment ovo nanišanilo, na pamet mi neizbežno pada T. S. Eliot i ono njegovo da nekim stvarima kraj dođe ne s tutnjem, već s cviljenjem. Avaj, bitna napomena: u tom prepevu Ivana V. Lalića, „tutanj“ je sinonim za prasak. Ali ta reč ima i ono drugo, daleko češće upotrebno značenje: brže-bolja bežanija.

Tako gledano, reklo bi se da nekim stvarima kraj ipak dolazi i s tutnjem i s cviljenjem. Ovo ne kažem bezdušno. Ali ne kažem ni zdušno. Naše sudbine, koja god ih sila tkala, na kraju nose naše ime i prezime. Eto zašto je lakoća postojanja nepodnošljiva.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.