Kome svira Pijanista?

U zemlji čiji budžet za kulturu godinama počinje nulom, ovo nije lako dokazivo – a meni zapade da na toj priredbi govorim prvi.

Pa evo, probaću i ovde da sažmem ko je taj sumnjivac, jer nije loše da vrle savremenike primetimo dok su tu, u punoj kreativnoj snazi, a ne tek onda kad sa svojom umetnošću prestanu ili fizički nestanu.

Najpre treba otkloniti zabunu: ne, Pijanista nije poznat po klavirskim bravurama. Mada, ako pitate zle jezike, rekli bi vam da o tome kakve veze njegova umetnost ima sa sviranjem postoji narodna fraza.

Kad smo kod te fraze, verovatno ste čuli da je dotični pre koju godinu, za prazničnih dana, u centru prestonice postavio žičanu skulpturu falusa visoku četiri metra, s hiljadu i po svetlećih lampiona. Bila je to ne samo nesebična pripomoć gradskoj novogodišnjoj rasveti, nego i sažetak njene suštine.

Ovaj grad je nekad bacao svetla daleko, kaže EKV; sad samo svetli o praznicima, tužno a preskupo našminkan, ulažući u svoj šljašt dok decu leči esemesovima.

Taj grad sada jedino svoje ljude razbacuje daleko. Oni koji ostanu ovde, biraju: da oslepe od sjaja Zlatnog doba, ili da izoštre vid i usprkose mu. A ko god je probao da talasa mrtvo more, zna: ono te ili udavi, ili te proglasi… pa, sviračem iz one fraze.

Nije, dakle, sasvim zalud nadimak: Pijanista ipak svira.

U tim partiturama baš ima koječega. Jednom je od šljake, na šljaci, oslikao Noleta Đokovića na 256 kvadratnih metara.

Pa je napravio golemi cvet čiji su pupoljak zapravo četke. Portret Jovana Memedovića, takođe ogroman, napravio je od bačenih plastičnih flaša za Svetski dan reka.

Pa je jednom sabio format i nacrtao neka lica kredom po tabli, beše toga za čitavu izložbu; bila su to lica njegovih sapatnika „svirača“.

Pa je onda farbao kontejnere u zlatnu boju; između dva je čak postavio „zlatnu“ klackalicu, za decu koja su nam „višak“.

Pa se drznuo da onamo kod Skupštine, na postamentu spomenika, napiše: „Mama, kako to da su konji zajahali ljude?“ Eto, nije da samo svira, nego i igra. Po živcima. E vala nek su ga apsili.

Pa šta ako je to bio sneg-sprej, koji se bez ikakvog traga i štete skida? Šta je sledeće, da okači Isusa na bandere s kamerama za motrenje na građane, samo zato što su te bandere u obliku krsta? A, da, uradio je i to.

No, Andrej Josifovski prvenstveno je opsednut zidovima. Što sugeriše i njegova struka: arhitekta je. A bez zidova, mi smo nezamislivi.

Kod nas veći deo sagovorništva izgleda kao da pričate zidu. Još iz narodne poezije znamo da je naša ljubav prema zidovima tolika da smo u njih ugrađivali ljude. Zidovi su važni, jer služe da sakriju.

Mi kad nekome kažemo „radi to u svoja četiri zida“, ne pozivamo na nejednakost no upravo suprotno: želimo svima isto što i sebi.

Kod kuće se vređajte, lemajte, budite par koji se ne podnosi, porodice rastočene nerazumevanjem, ljudi koji pate od depresije i suicidnih misli, sva slova iz LGBTitd, siromaštvom nagrizeni ogorčenici, licemeri koji ič ne veruju u ono što zastupaju, vernici koji svakovrsno blude i mrze na bližnjeg, promašeni životi što krive svakoga osim sebe.

Bila legenda o Skadru tačna ili ne, mi suštinski verujemo: ljude valja podrediti zidovima. Ugraditi bitak u njih, da se spolja ne vidi.

I eto kako nas je Pijanista najdublje uvredio: on, naime, ospoljava unutrašnje zidove. Postavlja nam ogledala celog društva gde god stigne poput klopki za vukove. Kažem, nek su ga apsili. Nećemo valjda mi, vaki fini, da trpimo da nas taj štreber-šeret zajebava, pride tako podlački inteligentno i promišljeno?

Kako bilo, iako veliki deo njegove ulične umetnosti govori da se taj tip bavi muralima, izgleda da se zapravo bavi moralima.

A mi, u svakodnevnoj svegalami, često propuštamo i lepotu, i duhovitost, i rodoljublje, sve te sastojke ugrađene u delo ugrađeno u zid. Od strane čoveka koji ne pristaje na ugrađivanje ljudi u zidove.

I ne znam za vas, ali ja ne bih sumnjao u srce čoveka koji je, na jednom zidu što niče iz reke, oslikao ruku. Viri iz vode, živa je.

Pesimista bi rekao: prizor davljeništva.

Optimista bi rekao: prizor nade.

A Pijanista?

Ona narodna o sviranju zanimljiva je po tome što zapravo ne dovodi u pitanje sviranje, nego govori o tome kome se svira.

Ko je nama Pijanista, dakle, zavisi pre svega od toga ko smo nama mi.

Što pre postanemo ogledaoci, pre ćemo slaviti ogledara i biti zahvalni što se latio plemenitog posla u ime svih nas.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.