Korenje je važno

A idu praznici, vreme kalemljenja nade na životni umor. Hoće li se nada primiti ili sasušiti na nama? Kako bilo, tih se dana svi makar prividno prodobre; što bi rekao Dilanov Gručo: „Možemo po picu na uglu, za praznike su svi dobri, možda bude dobra čak i pica na uglu.“

Napalo s napumpanim emocijama odasvud, muče se ljudi da između praznične depresije i praznične euforije zadrže svoje praznično ništa. Praznično prazno. Naseliti ga nečim istinski dobrim – e, to bi bili lampioni koji se malo stvarnije važe. Sigurno više no kićenje jelke i sebe. Stoga ću godinu kolumnisanja u Danasu završiti pričom o jednom dobrom čoveku.

Kad sam počinjao da se bavim muzikom, postojala je scena. Razlika između scene i pukog kataloga junaka je u tome što ovo prvo ima odlike pokreta i svetli zajedništvom, a ovo drugo je tek spisak imena koja se bave istom delatnošću. Scena se sastojala iz lokalnih jezgara, u čemu je posebno prednjačio Kruševac. Ekipa odande bila je starija od mene, pa se mentorski odnos više prirodno uspostavio nego ispostavio.

A behu to strogi učitelji, ljudi od misije: za njih, ono što se naokolo u često opravdano posprdnom tonu zvalo „repovanjem“ bila je forma moderne poezije. Bili su, rekoh, rigorozni i oko suštinskog i oko zanatskog dela pisanja: bilo je važno i šta se kaže, i kako se kaže. Poslali bi te na dopunsku nastavu kao od šale: ne valja ti to i to, idi slušaj ovo i ovo, idi radi na tome, nauči.

I trajno su me zaljubili u tu neudvaračku postavku: nije se učilo samo pisanje, paralelno se usvajao i jedan širi viteški kodeks; kao klinca odraslog više na roku, kupili su me jer im se filozofija nadovezivala baš na ono što je s pokojnim rokom zamiralo – na visok pesnički kriterijum koliko i na stav, na „nikad se ne prodaj, nikad se ne kurvaj sa šundom“. Jedan od tih ljudi, jedan od onih u čijoj sam gravitaciji imao čast da se oblikujem bio je i Srki X3M, prekaljeni mudri stihotvorac, tiha priroda iz koje se kovitla lirički cunami.

Sedim s njim pre koji dan, nakon mnogo godina; kažem, hvala ti. Na svemu.

„Pusti to“, veli on, „da nije bilo nas, tu bi ulogu odigrao neko drugi i ti bi svejedno stigao na svoje odredište.“ Lepa misao, prilično štrčeća u nesebičluku: ovde, kao što ste verovatno pokatkad primetili na svojoj koži, svaka životnousputna šušumiga tvrdi da te baš ona stvorila – čak i onaj što te treskao o beton dražesno si pripisuje zasluge da te očeličio, kamoli neko s kim si ispisao kakav uljudniji pasus biografije.

Dobri ljudi, naravno, ne delaju tako: duboko te zaduže, ali to, uprkos glagolu, ne zavedu kao dug. Bar ne kao dug njima. To si dužan svemiru. Širi dalje, vrati gde se ukaže prilika, vrati bilo kome. ALI. Teorija opšte zamenljivosti – ovo da je u praksi svejedno ko će za tebe odigrati neku važnu ulogu – e tu bih vrlo imao amandman. Ishod je samo tobož isti, gore na površini: da, eto, stigao si kud si pošao, vau. Međutim, KAKAV si stigao – pitanje je u kom stanuju sve bitne razlike.

Ima tako osoba koje su, ako gledaš rezultate, neosporivo uspešne, s tim što podno blistavih postignuća stoje ishabane duše i loše instalacije motiva. Na primer, imam isto tako drugara čija je pokretačka snaga nesaglediva mizantropija.

Spomenuh u jednom od prethodnih tekstova moto iz filma „Kako je Hari postao drvo“: velik si onoliko koliko je velik tvoj neprijatelj. I on, shodno geslu, čim kroči u prostoriju gleda kako da s nekim zarati. Kako da proglasi neprijatelja, uporišnu tačku nadmetanja. To radi i kad su prisutni samo prijatelji. Žalosno posledično, to radi i kad je prisutan samo on: tad mrzi sebe, jednakom silinom.

Avaj, gorivo je moćno i ne izneverava: čini ga kadrim da uvek nadmaši i druge i sebe. Rezultati su tu, nema šta. Neko je i tome kumovao, neko je odigrao rolu mentora te koncepcije – i ona besprekorno radi, ako gledamo domete. Ako pak gledamo cenu, kusur je poguban. Postalo se drvo.

Ja sam, međutim, imao privilegiju da se ogrejem o drugačiju silu: o dobrotu. O dobrotu u paketu sa strpljivošću, stavom, umetničkim integritetom – i nesebičnom ljubavlju prema ljudima. Ono što bend i ja danas radimo davno je iskočilo iz zgloba konkretnog žanra, ali pristup se nije promenio: nema spratova ako nemaš temelj. Kod Sorentina, u „Velikoj lepoti“, na pitanje zašto se hrani samo korenjem, mudra starica jednostavno odgovori: „Korenje je važno.“

Hvala ti, dobri moj, tebi i svima koji ste mi koren. Zahvaljujući vama, ovaj Hari nije postao drvo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.