Krivolov na veštice

* Pod ovim se podrazumeva svakodnevlje zemlje razvaljene kabadahisanjem, gde se ide na ulicu po elementarne osnove ljudskolikosti i dostojanstva; paralisanim institucijama, čije je postojanje samo nominalno, tu se drma hiperbarična komora ne bi li se digle iz kome i priterale sopstvenoj svrsi.

Jednom u ponekad, kolektivna sramota zađe u nešto što se mora nazvati grehom.

Toliko je strašno da se o tome jedva može misliti. Bili smo na ulici zbog jedne majke i jedne bebe. Bebe više nema, zbog zverstva čoveka čiji je posao da decu donese na svet.

Otvorila se Pandorina kutija: masovno se propričalo o iskustvima iz porodilišta, o užasu na samom izvorištu života.

O najgadnijem naličju Zlatnog doba: onome što stanuje ispod floskula o napretku, dole u fusnoti gde pogledom zalaze samo čitaoci koje osnovni tekst nije uverio.

Mesec dana ranije, u srećnijim delovima sveta, onamo gde je deci za početak dozvoljeno da se bezbedno rode, potom i da se bave nekim lepim bezbrigama dok stasavaju u ljude – desila se neobična novost: trinaestogodišnjak je, prvi put u trideset i kusur godina otkad je igra napravljena, uspeo da pobedi tetris. Sama činjenica šta je gde vest solidno utucava u beton.

Ogroman broj ljudi koji dolaze na proteste nisu se poznavali ranije.

Sad se većina prisutnih, ako ne zagrljajem, a ono bar klimoglavom javlja drugima.

U tome ima nečega toplog. U tome ima nečega hladnog: to su jedni isti ljudi, svih ovih godina.

Glume institucije umesto institucija, pokušavajući ne da kinje nego da ohrabre sve ostale. Da dignu fusnotu u tekst.

Društvo često ne gleda blagonaklono na ovo pregalaštvo, zato što je jedino što ga drži u komadu upravo silna težnja da se užas izgura iz teksta. Tužno, ali objašnjivo: istina je nepodnošljiva, s njom se ne može živeti – kad jednom zađeš ispod crte, povratak u glavni tekst je nemoguć, tad pak on postaje nesnosan. Iz tog se nemira ne vraćaš.

Ne radi se o vrlini niti o moralisanju, radi se o neizdržu. Postoji neka konačna količina besmisla koju glava može da primi, posle toga jedni odu u utrnulost, drugi u bes; oba su način da se besmisao otera, jer izluđuje.

No, desi se da je užas nekad tako golem da nas sve skupa primakne smislu i tada se uradi nešto.

Lekar iz ove priče, ruglo profesije (na ovom mestu mora se reći: kapa dole i najdublji naklon svim onim zdravstvenim radnicima koji nisu takvi i koji u nemogućim uslovima svetle obraz svom plemenitom pozivu), uhapšen je u rekordnom roku (vest je stigla tokom samog protesta); obdukcijom je ustanovljena nesumnjiva krivica i deluje da će cela stvar dobiti odgovarajući pravni ishod.

A svaka pobeda u moru nepravde još kako se važi i broji. Samo, problem je što smo rešili simptom, a ne bolest.

Šta ćemo sa svim ostalim slučajevima?

U danima koji potom slede može se pratiti kako tekst po hitnom postupku sanira invaziju fusnote u sebe.

Gospodar naših života, osoba kojoj je potkupljivost religija, ljudima koji traže sistem nudi umesto toga, naravno, jednokratni mito da umuknu (povećava finansijsku pomoć porodiljama); neki drugi, praveći se otvoreno blesavi, konstatuju da je ovo trebalo prvo da se rešava institucionalno, a ne alarmiranjem javnosti (kao da je bilo kome tek tako, a ne iz golog očaja, dunulo da taj korak preskoči); ministarka zdravlja, valjda računajući da ono nezdravo nije njena nadležnost, pokušava da stavi tačku na galamu: „Obustavimo lov na veštice, inače niko neće hteti da se bavi ginekologijom.”

Posredi je teška zloupotreba fraze: lov na veštice je sinonim za besomučan progon nevinih, a ljudi su se ovde digli da gone dželate.

Ko brani dželate, taj im je saučesnik. Peticiji koja se trenutno potpisuje – da se porodiljama dozvoli prisustvo osobe od poverenja i tamo gde dosad nije, i to besplatno – može se bitno prigovoriti: ljudi traže sistem, a ne lično policajstvo; ipak, predlog je utoliko dobar što stvaranje istinski funkcionalnog sistema traži vreme, dok se ova mera može uvesti odmah.

Kako bilo, oni koji mare trudiće se da tema ostane u javnosti; tekst će se isto toliko, i još žešće, truditi da ovaj trud izgna na deponiju fusnota. Svima nam se nameće pitanje: dokle tako?

Tetris je igra zatrpavanja. Delovi padaju dok ne zatrpaju ekran, sve brže i brže, pokušavajući da budu hitriji od ljudskog refleksa. Da ne stigneš da reaguješ na količinu zatrpalaštva.

Da nemaš gde više da uklopiš. Da te skameni. Da odustaneš.

Zvuči poznato?

U vesti s drugog mesta ispostavlja se, međutim, da se na određenom nivou, ako si uporan i navežbaš brzinu reakcije – tetris zaglavi.

Stane. Bude poražen.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.