Kružni tok mržnje

Doduše, to je klasični radikalski feng šui: harmonija prostora postiže se tako što sve lepo valja zameniti ružnim; tako se ljudi ubijaju u pojam, a glupo je začin da se oni koji još mrdaju dokusure nerviranjem.

Gradonačelnik prestonice pokazuje se virtuozom ove oblasti; „kako nadganguliti sebe“ svakodnevni je izazov, mentalna disciplina neuhvatljivog pravca – čitalac bi, recimo, sasvim očekivao da u tom romanu toka svesti jednom iskrsne poglavlje „semafor sa samo dva svetla“, no ne i obrt da žrtvovana boja nije crvena, na koju se gradonačetnik, iju pardon gradonačelnik, inače okomio svom težinom svog džiberluka.

Ako je verovati spomenutom istraživanju, izgleda da Šapićev anti-Yu igrokaz baš i nema publiku – a opet, nemali broj puta desilo mi se da izraz jugonostalgičar, kad me neko tako okarakteriše, ima upotrebnu vrednost uvrede i optužbe. Nije da marim kad se tako zgodi, ali mi jeste žao kada neko omaši na šta se tom rečju zapravo misli. Ona ne podrazumeva slepilo i gluvilo za sve mane pokojne gospe, svako razuman zna da ih je bilo oho-ho; ona podrazumeva gajenje duha zajedništva umesto onoga što nam je ponuđeno kao alternativa, a to je mržnja.

Mlin koji nas je samleo još radi punom parom, jer u toj mržnji ima puno para; mehanizam teško da se može opisati bolje no rečima velikog Bekima Sejranovića: „…drska sprdačina namenjena neukim, prestrašenim i sluđenim narodnim masama od strane 1) pohlepnih i priučenih političara, 2) preduzetnih i bahatih kriminalaca, 3) ograničenih kvaziintelektualaca. Sprdačina je, nažalost, prerasla u rat; cenu su platile te iste mase, a naplatili ovi pod 1, 2 i 3.“ Paradoksalno, sada potpuno istovremeno nacionalizmi bujaju, a evo ljudi ipak većinski vele da im Juga nedostaje. Na toj bipolarnoj zbunjenosti ekipa 1-2-3 i dan-danas profitira, samo bez puškaranja.

Međutim, dešava se nešto nepredviđeno: duh zajedništva nadživeo je tragediju.

Prošlog vikenda bili smo gosti Marku Luisu na velikom koncertu u Sarajevu. Pre zajedničke „Vatre u mraku“, Nena i ja smo, bez ikakve muzičke pratnje, izveli svoju pesmu „Ostrvo mržnje“; sam naslov govori vam o tonu i temi numere. U ex-Yu mržnji postoji nešto nepodnošljivo šapićevski saobraćajno: ona je kao kružni tok iz kojeg ne možeš da izađeš kad jednom upadneš; saobraćajci ne pomažu, a semafor je još gori no njegov – ima samo crveno svetlo. Tu se večno tapka u mestu, uz buku sirena i psovke; nezamislivo je da bilo ko želi da provede život u takvom zarobljeništvu, gde točkovi služe samo prividu kretanja. Elem, pred svirku nam je Geri, Maretov basista, poverio svoju sumnju: treba li takva pesma publici, naročito sarajevskoj.

Treba li ikome od nas novo i novo podsećanje na užas. Setih se šta mi je jednom kazao moj profesor Mika Pantić: „Vas kao autora očigledno privlači mrak, ali s vrlo konkretnim ciljem: da u njega unesete fenjer.“ Tako nekako objasnih i Geriju: za mene, umetnost mora imati posla s celim spektrom emocija i njihovih zasenčenja, pa i s užasom, ali suočavanje s njim nije ono najgore, najgore je ako to dolazi bez katarze i razrešenja; tada jeste reč o sadizmu. Ekipa 1-2-3 bavi se proizvodnjom i uzgojem užasa. Ne suočavaju nas s njim iz bilo kakve iole isceliteljske namere, nego iz želje da se još dublje zaglibimo u bolest koja nas je upropastila i omogućila da na nama parazitišu decenijama.

I onda, izlazimo na binu; za vreme pesme, u sali je muk. Potom aplauz i ovacije. Iskreno, uvek je tako posle te pesme, a izvodili smo je po celom regionu. Što me tera da se deklarišem: ne, ja zapravo nisam jugonostalgičar, jer nostalgija znači da nečega više nema, pa ti nedostaje. To se na duh zajedništva ne može odnositi: premda onoliko izranjavan, on je i dalje je tu.

Zato mi je sve ovo gradonačelnikovo sa semaforom tako savršena metafora iz nehata: mi već tako dugo u suštini nemamo zeleno svetlo, znak za „kreni“. Ljudi poput njega ne prepravljaju samo semafore, nego i istoriju. Hoće da se ne sećamo da smo ikada živeli van kružnog toga mržnje. Da nas ubede da nam je baš dobro ovde i ovako, u simfonijskoj buci sirena i psovki.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.