Krzavi tonovi

Kada nedeljno pišete za novine koje izlaze dnevno, svesni ste: o većini velikih tema drugi su se već izjasnili; trudite se, otud, da vaš reflektor – iako je po svojoj snazi i dometu više baterijska lampa – osvetli nešto što ostali nisu, društvene otrove drugog reda koji očas posla ucure u međuprostore parketa a nemaju moć da ga nadignu, upije se i time ubije i više se ne vidi.

Što ume da napravi utisak kako vas ono o čemu svi pričaju ne zanima, ili se desi da nikog ne zanima ono o čemu pričate vi.

A zapravo, reč je samo o tome da je teško govoriti kad svi viču.

Vika takođe upija.

Vika je neprijatelj mog posla, čiji je zadatak da destiluje tiše glasove i proba da im digne regler na sveopštoj mikseti. Faktor obeshrabrenja: „Jesi primetio da, otprilike, više niko nikoga ne može da ubedi ni u šta“, kaže skoro jedan moj drug.

Svet svira na gitari s pokidanim strunama, jedini mogući zvuk su krzavi tonovi saundtreka za horore; vokalni deo te arije svodi se na bučno navijanje kibicera, u koje sad spada i moja zemlja.

Šta to u praksi znači možda je najbolje sažela književnica Lana Bastašić, jednom minijaturom na mrežama.

Zabeležena scena iz javnog prevoza: dva saputnika komentarišu derbi pa rat (tim redom); „Tražili su, dobili su“; „Sad će Putin da im pokaže“; razgovor se potom seli na kvalitet roštilja u našoj prestonici.

A Katja i njena beba i dalje su na poljskoj granici, kaže Lana: „Kada pričate o ratovima, ne pričate o Putinima i Bajdenima i Zelenskima, pričate o Katjama i njihovoj deci.“

Ali Katje i njihovu decu upiće i buka i parket, a da je moja prijateljica anketirala one ljude u busu, rekli bi joj verovatno da ih, u njihovim glavama, najpre upija bombardovanje nas.

Ono dete poginulo na noši.

Oni ljudi u zgradi RTS-a.

Svi oni ljudi.

I tu počinje sav užas: mnogo ko ove aktuelne vesti doživljava kao revanš-tekmu.

Po toj liniji srodnosti se i šaltaju s derbija na rat.

To su tamo neki bratski narodi, ali jedan je ipak bratskiji; mi po svemu više ličimo na slabijeg brata, ali radije saosećamo s velikim, najvećim bratom, jer on tamo, čini nam se, osvećuje upravo nas time što bije nekoga neuporedivo slabijeg. Neuporedivo je zapravo uporedivo baš s nama, ali nema veze.

„Ono s nama je bilo nepravda, pa je ovo sad pravda.“

Veliki dečaci obaraju ruke, reče neko ovih dana u medijima. Slično mi pre koji dan kaže i jedan taksista: „To je kao ono kad smo deca, pa imaš tog kabadahiju koji sve maltretira. I onda napokon dočekaš dan kad mu neko kaže e pa dosta je, pokaže mu zube i uzme da ga bije.“

Jeste, kažem, samo s tom sićušnom razlikom što ovo nije to: ne tuče Rusija tog kabadahiju, nego Ukrajince.

Katje i njihovu decu.

Pa i kad bi na velezlikovce udarila, ili ovi na njih, opet bi tukli neke ljude čija imena istorija nikad neće zapamtiti.

Uz uzdah, zaključujemo: to je tako u svakom ratu.

Tako veliki dečaci obaraju ruke.

I to je najveća nepravda, koju mi ovde i te kako znamo i osećamo: ljudski um ima potrebu da rat prevodi u statistiku. LJude u brojke.

Koliko vi nama, a koliko mi vama, stradajte malo i vi, nije vas bilo briga kad smo mi, a šta je bilo kad smo mi, do re mi mi mi, i kompozicija se napokon svede na samo jednu notu koja tutnji: ton MI.

Ne čuje se Katja, jer možda ni Katja nije čula kad smo mi bili Katja, i to se tako zapakuje u glave, to deluje, što bi Vladan Desnica rekao, kao četvrtasta činjenica, lako uklopljiva; meni više liči na onu ravnu figuru u Tetrisu, ta se još lakše uklopi u problem na talonu, začepi tamo gde zjapi, potre i počisti, i igra se nastavlja.

Jer većina smatra sprdnjom romantizam i sve njegove plodove, pa tako i veltšmerc.

„Svetski bol“ računa se u prolaznu bolest bledunjavih pubertetlija gotičara ispred KST-a, to nije za zrele ljude, zreli ljudi sve pretvore u brojeve, zreli ljudi znaju kako se svira na raspalim instrumentima: treba ti samo ton MI, svi ostali ionako služe za patetiku.

I eto zašto nerado pišem o ovome: u glavi mi je porodica mog saksofoniste Maksa, zarobljena u Kijevu; moja prevoditeljka Hristina; u glavi su mi i ruski vojnici, i oni ukrajinski.

I Katje.

I deca.

U glavi mi je ono što je osetio svako ko je ikad posetio neku masovnu grobnicu: sve do tada, znao je samo brojku.

A tamo se odjednom ukažu imena.

Odjednom se ispostavi da su to zaista bili ljudi.

Možeš da okreneš glavu, ali te i tamo dočekaju imena. Okreneš opet. Imena.

I taj mehanizam našeg preživljavanja odjednom više ne radi, jer više nemaš kud da okreneš glavu.