Lakoća falsifikovanja dijagnoze

Dok Treći svetski rat izvodi svoje lokalizovane kondicione treninge, nezahvaćeni predeli navijaju i (ne) pitaju se šta li to u njima bukti, mržnja ili ravnodušnost; kome se u stomaku klupča bodljikava tuga za nedužnim civilima, kojoj god strani pripadali – biva optužen da folira ili da je upao u „overthink“. Takoreći, da je premislio.

Premisliti je jedan od izuma s konkursa za nove srpske reči, u vrhu plasiranosti tik uz prohujak, sebičak, susramlje i otkazniti. Najviše prašine podigla je, očekivano, pobednica: duhoklonuće, kao predlog domaće zamene za depresiju.

To kao da je izašlo iz iste kovačnice reči kao ona koju je jednom mom drugaru popu (ne verovali ili da, to drugarstvo je moguće) uputio neki stariji kolega kada ga je mrtvoozbiljno upitao da li ponekad… ehm, rukobludi. Nisam se raspitivao kako se to ispovedanje završilo (iskreno, zato što sam smehopukao), pa vam ne mogu reći je li odgovor izazvao samo susramlje ili i duhoklonuće kod sagovornika. Ali nek ovde – toliko pak mogu – bude rečeno ono što i u nemalom broju komentara, a to je da duhoklonuće zvuči kao loš sprđ na ono što je klinička dijagnoza depresije. Duhom je klonula osoba koja prolazi kroz grdnjikav period kada joj nešto/ništa ne polazi za rukom ili naprosto ima loš dan, pa bližnji dobiju kilu od pokušaja da podignu raspoloženje; tada se, istina, kolokvijalno kaže „nešto si mi depresivan/na“, ali to je puka fraza i žargon. Nazvati stvarnu depresiju klonućem duha zvuči kao da se neko nenamerno izrukobluđivao po suštini. No, hajde da pojavu malo promislimo, pa makar i premislili: možda je ilustrativnija no što se čini.

Pogledajte domaće vesti. U Novom Sadu žene protestuju i skreću pažnju na rastući broj femicida. Novočetnici prepravljaju malo davniju istoriju, dok se paralelno s tim falsifikuje i ova daleko skorija: galerija hulja iz devedesetih inauguriše se u ugledne građane, koji se stoliče i uhlebljuju u Savet ovog i onog fakulteta. Sankcije su opet na pragu. Idu izbori: vlast podseća da su gresi bivše vlasti neoprostivi – ali pre te bivše vlasti, na vlasti je bila ova sadašnja; činjenica da su uopšte tu 2023. godine govori da nam je od dve neoprostivosti jedna ipak oprostivija, i to je – ona iz devedesetih. Ono kao, sve smo sabrali i zaključili: ma da, ajmo OVE ortake, TO je manje zlo, mhm. I sad, da li vam ovaj niz faktografije zvuči kao kolektivna klinička depresija jednog naroda? Ali zvučalo bi manje strašno ako bismo u tome videli samo jedno klonuće duha. Klonućence. Malko smo zglajznuli, dobro, šta. Dići ćemo se. Nije kao da treba sistemski i sistematski da se lečimo, nije dotle došlo. To bi rekao samo neko ko ne voli svoj narod, takoreći srbomrzi. Ko ga pak voli, taj falabogu poriče i produbljuje dijagnozu sve dok se ne istrebimo od silne ljubavi prema sebi. J*beš ljubav ako nije fatalna.

To će reći, pokušaj zamene reči možda podsvesno otkriva drugu sklonost: pokušaj zamene dijagnoze drugom, blažom.

Pre dva dana bila je godišnjica ubistva Dušana Jovanovića. Dva skinheda do smrti su utukla ovog trinaestogodišnjaka, svi znamo zašto. Na ploči postavljenoj da se nikad ne zaboravi stoji datum: 18. oktobar 1997. Mesec je napisan rimski: X, ali s crtama iznad i ispod; kad se pogleda, podseća na prazan peščanik. Vremena nema ni gore ni dole. Vremena da se svet prizove pameti i notornoj čovekoljubivosti. Ostali su, što bi rekla pesma, seks, droga, nasilje i strah, da gase ravnodušnost i mržnju.

Onima koji ne pristaju da depresiju nazovu duhoklonućem preostaje, izgleda, samo duhosklonuće. To kaže Ognjenka u divnoj spomenutoj pesmi: dok bukte neobjašnjive mržnje gašene ravnodušnošću, jedini način da se koliko-toliko spokojno zaspi jeste da se uzbegne u ljubav. Ako to ne negira čak ni prokazani pesimista Uelbek, mora da je istina.

Ali duhoskloniti se u lični mikrokosmos postaje sve teže, jer pesnikinja veli i ovo: „Stalno osećam da me prati miris paljevine.“ Čik u takvom pejzažu okreni telefon ka sebi i napravi sebičak bez susramlja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.