Levak nemirotočivi

Ne, misli se na onaj zanimljivi predmet, tako priručan za sijaset metafora, što odozgo ima obruč određenog prečnika, dok se donjim krajem suzi u maleni kružni otvor. Surova je to alatka.

Kakva god se sila gornjim delom obruči, u tanak mlaz se obruši. Avaj, tečnost je bar u prednosti: koliko uđe, toliko izađe. Ostale tvari ne prolaze tako dobro: životni levak najčešće radi kao mlin. Naprava za svođenje na sitno. Svodnik – iliti makro – svede se na nešto vrlo mikro.

Gore uđe čitava jedna biografija, dole se mučno iscedi tek jedna rečenica. Ili samo olovna tačka na njenom kraju.

Ili, na primer: gore u levak uđe Prva Bešika Srbije, jedva stane onako nabrekla od samoljublja, a dole se propiša ružno, šiljato kamenje iz bubrega.

Bude ga dosta, svi građani i građanke dobiće po jedan za oko vrata. Nek ne zavara privid sićušnosti: to je destilat mržnje, koncentrat kadar da povuče na dno sve sužnje.

Zavet aveti: „Ako propadam, sve ću vas povući sa sobom. Gurali ste me uzbrdo, Sizifi. Uprkos očiglednosti da sam kamen spoticanja, slavili ste me kao kamen temeljac; kad se gore, na vrhuncu sebe, rastočim, meteorska kiša proleteće vam kroz meso i survaće vas u crni ambis, na smetlište neoprostivih iluzija. Omogućili ste mi da se slikam svaki dan, ali ne brinite: kad ja više ne budem mogao, tad ćete pak vi moći samo da se slikate.“

Životopisi velikih ljudi obično liče na obrnuti levak. Levak-megafon: reči što u njega uđu pretvaraju se u vizije, raspituju se odonud do drugih, oplamene ih i oplemene. Počne se skromno, sanjalački; vredni duhovi raskrupnjavaju se dobrotom, ovekoveče se ne u sebi no u dušama koje dotaknu. Iz jedne tačke raširi se celi svemir.

Sitne duše i rođeni šibicari, međutim, ne slede tu jednačinu. U sopstvenu biografiju upadaju kabadahijski, već otekli od ego-i-megalo-manije nesagledivog prečnika. Nesagledivo ipak nije beskonačno. Neograničeni ničim drugim, pomisle da nisu ograničeni ni sobom. A svi smo. Prostrano carstvo po kome cvetaju narcisi kružnog je oblika; adresa: gornja strana levka.

Kokan Mladenović u jednom intervjuu reče da nijedna religija ne nudi zagrobni život u kojem postaješ svevladar; obećano Carstvo Nebesko ne obećava ti da ćeš njime zacariti.

Ovde je jedan čovek za života oblikovao sebe u neuporedivo više no što se da oblikovati u oblacima. Tome se može dodati samo jedna gora stvar: taj tvorac takođe nije propustio da po svom liku oblikuje nas. Rasplamsavao je u svima i svakome oganj mržnje od kojeg je satkan; nepobediv je, jer čak i ako se odupreš mržnji prema svemu što bi on voleo da mrziš, pa zbog toga zamrziš jedino njega – pobedio je. Plecer se primio.

Nego, plodovi su gorki. Tako je to kad si uzgajivač hulja. Tako nekako zvao bi se finalni, blokbaster slučaj: Jovanjica 1, Jovanjica 2… Jovanjica 261: huljogojstvo. Nije to plantaža čiji se rast može zanavek kontrolisati. Ako nemilosrdno đubriš zemlju – i to sopstvenu, u ime navodne ljubavi prema njoj, koju bljutavo pretpostavljaš jedino sebi dok su svi ostali izdajice – hulje rastu i rastu, pa te i prerastu. U laži su, vele, kratke noge; u samoobmani još kraće, a s takvim nogama teško se beži, naročito s glatke unutrašnjosti levka.

I evo, sužava se. Uzgojeni kriminalac i ubica vrlo razgovorljivo svedoči ko su mu sve bili jataci. Nećete valjda verovati čoveku koji melje ljude, veli njegov kolega koji nam, sa svojim saborcima, melje živote već tri decenije.

Isto tako: uzgajaš Miću, razoriš EPS. Za to vreme, u Novom Sadu hapse i tuku aktiviste; režim srlja u eskalaciju, iako zna da mu to nimalo ne odgovara. Na ulicama prestonice, hrabre žene odlučne su da isteraju do kraja temu koju je vlast zamislila kao jednokratnu. EU se takođe napokon zainatila.

Zalud vino, Somalijeru: u vinu nije beg, u vinu je istina. „Pijem da zaboravim“, o kakva podla podvala alkoholne industrije, to zna svako ko pije.

„Tako, tako, samo vi likujte“, misli onaj ko nas sve mrzi i bez toga. Misli i vara se. Treba mnogo zamagljenosti, i ne samo vinske, da bi se ovaj tekst pročitao tako. Nije ovo slavlje, nego strepnja. Nije ovo priča samo o levku.

Ovo je, nažalost, priča o dva. O peščanom satu u kojem smo zarobljeni. Jer šta je peščanik no dvolevak: zlo se skrši i usitni, kamen se kamuflira u zrncad, učini nam se da smo ga prevladali; dve se uske cevi spajaju kod starog ili kod nekog novog Petog oktobra… a onda, okno nanovo postaje sve šire i šire, dok se carstvo narcisa ne vaspostavi.

Jedini spas: prekinuti igru, razbiti sat. Dok još ima vremena.

Ako ima.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.