Linija za pametne

Jednom u ponekad – vaistinu ne prečesto – u program se uključe ljutiti gledaoci. Ne ljutiti, razjareni. Uvređeni glasovi razuma vele: „Kako te nije sramota da iskorišćavaš jadne ljude, da zarađuješ na njima, da živiš od tuđe nevolje?“

Kažu to mnogo manje fino no u ovoj parafrazi, neizbrušenim rečima iz epicentra besa i uvređenosti. Salva odonud slušalice nezaustavljivo je protočna, tek hvata zalet da pravednički napi*kara čarobnjaka – ali mag je mag, on to preseče uvek istom rečenicom: „A, ovo je gledalac s linije za pametne. Ništa, prebacite ga tamo. Idemo dalje.“

Iste sekunde, nastavlja mirno da se obraća svojoj teleparohiji, neokrznut mikroincidentom. Onaj ko je uzeo na sebe da se pobuni protiv apsurda ispao je veća budala no budale, luđi od ludih, gluplji od glupih, i još gore: pokazalo se da ne razume koncepciju koja je vrlo očigledna – i u kojoj je otud ispao tragikomični višak.

Linija za pametne potom mu se oglasila: čulo se tu-tuuu, tu-tuuu. Tako ona zvuči. Praviš se pametan? Normalan? Moralan? E pa eto ti.

Ti gledaoci „s linije za pametne“ svašta bi urliknuli ovih dana u slušalicu. Opozicija se razbucala na frakcije koje tvrde suprotne stvari, ostavljajući gledaocima da procene ko je manje u krivu.

To procenjivanje odigrava se u ambijentu opšteg napuša i vređanja, Kralju je puno srce dok iz lože gleda predstavu i sočno suflira.

Mislili ste da je najgore biti optužen da radiš za Đilasa (a bio je optužen apsolutno svako ko je makar pri kariranom stolnjaku i metalnim pikslama ikad zucnuo protiv vlasti)? Naravno da jes grozno kad znaš da nema veze s istinom.

Ali da vi’š tek sledećeg nivoa igrice, ultimativnog meteža: sad je pa apsolutno svako optužen da radi za Vučića. Istraga poturica je nemoguća, jer je obesmišljena do ludila: svi sude i svi su optuženi, pride svi znaju da neko tu, svesno ili ne, stvarno i radi za Vučića, te nije istina da imamo posla s pukom paranojom.

A onda su, u stvari, dobre šanse da time svi i radimo za Vučića: da postoje tri zauvek a ne jedno, ovakvom situacijom on bi vladao tri zauvek.

Gledaoci „s linije za pametne“ padaju u još dublji očaj pred ogavnom farsom oko rezolucije. Zjapeća, vrišteća besmislica koja pokazuje do koje mere Kralj smatra svoj narod glupim, nesposobnim da sabere dva i dva.

„Mi nismo genocidan narod“, njište bilbordi i svetleće reklame u prestonici, čak i famozna kulčina, kako čujem, poručuje to svojim šljaštom; onaj koji nas je jedini ikada optužio da smo genocidan narod, onaj ko je tu frazu skovao u svojoj radikalskoj mentalnoj kovačnici, isti je onaj koji nas od te optužbe tobož brani, a mi trideset godina nismo sposobni da to shvatimo.

Svi „s linije za pametne“ ovih dana citiraju Ješića: „Čovek koji je bio deo zločinačke grupe, veličao ratne zločince, promovisao ih, ispraćao u Hag i na kraju osuđene zločince vratio u javni život Srbije – ima potrebu da njihove zločine podeli sa svakim stanovnikom ove zemlje.“

Pa, bogme, uspeva mu. I sad ga crkva ispraća u težak boj, u državi koja je navodno sekularna.

Uz božji blagoslov (iako se siroma Bog tu ništa nije pitao, samo njegovi zemni izaslanici), nekrunisani Kralj našeg krunjenja ispraćen je na megdan gde će, u ime nas, da brani samog sebe, svoju ratnohuškačku biografiju i ubeđenja u koja nikad nije bio ubeđen, no je ubeđivao (i ubeđuje) druge.

Odvratno vrzino kolo, jednostavan logički čvor koji bi se sav rasparao jednim povlačenjem virećeg kraja, ali mi ne umemo da ga povučemo. I čvor se zateže. A mi ne vidimo da je to čvor na omči. Mi nosimo omču s ponosom kao da je kravata za najsvečanije prilike. Mi mislimo da je ta omča simbol prkosa, a zapravo je simbol samouništiteljske obnevidelosti.

„S linije za pametne“ citiraju i onu da je patriotizam poslednje utočište hulja. Na svetu teško da ima zemlje koja je bolje oličenje te maksime: postoji li ovde ma i jedna hulja koja se nije sakrila iza rodoljublja, zastave i mantije – na kao tuč težak sram svih onih koji rodoljublje, zastavu i mantiju nose sa stvarnim dostojanstvom i iskrenošću?

Koliko ih duboko, do koštane srži vređa što je baš ono iza čega svojim životom stoje – iskorišćeno kao azil za lupeže, krivokletnike, krvnike i svakovrsne ništake?

To je prizor od kojeg oči cure iz duplji, žuč poleće gore u grlo, ruka ide ka slušalici rešena da izvrišti svima i svemu istinu koja svojom očiglednošću ipak nije očigledna, da pita ljudi, aman, vidite li, vidite li gde smo?

I vaistinu, s druge strane, kao ironičan odgovor, čuje se gde smo: tu, tuuu, tu, tuuu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.