Ljudskost na kašičicu

Navrate neki matoraći koji vrlo larmativno alarmiraju sve prisutne braneći Predsednika, šlajmareći po šolakovskim medijima, raskrinkavajući domaće izdajnike – i sve to falsetom, a bez ikakvog protivnika.

Niko od prisutnih ne dira im Voljenog niti ijednom rečju komentariše njihovo velekomentarisanje, ali žar nikako da presahne. Analiziraju, razbijaju stvarnost na proste činioce i sitna crevca, sve bez kusura, s jasnoćom bez sumaglica.

Dakako, ne obraćaju pažnju na ostale goste: šta im teško, iz priloženog se već razume sila nemoći da se iole vidi svet oko sebe. I zahvaljujući toj zgodnoj okolnosti vazda smo izbegli neprijatnost kontakta. Donedavno. A onda se napokon desilo da proćaskamo.

Za to vreme, u aktuelnom ovde-i-sad: da se nadovežem na milog imenjaka Vidojkovića, sad samo treba provaliti od čega to režim želi da nam odvrati pažnju pa nam servira ovu novoinkviziciju oko veronaučnog i građanskog regrutovanja mladeži.

Na nama je da obzinemo udicu punim čeljustgrizom i razgalamimo se tačno po planu i programu, ili da pak iz nametnute teme destilujemo prasuštinu, neku bit bitnosti koja se zabašurila i tako postala podložna ovakvoj zloupotrebi po potrebi.

Neću, dakle, o tome zašto se ovaj tobož svetovodeni skandal vodoinstalira u naše moždane cevi baš sada, nego o tome šta mu je embrion koji ga uopšte čini mogućim.

Situacija sledeća: pred decu (i roditelje) stavlja se raskrsnica, jedno ili drugo.

Sama postavka podlo prećutno podrazumeva da se tu u stvari bira između tradicije i novotarije, između pravosrpstva i autošovinizma, između varošarstva i sorošarstva, na koncu i između Rusije i Zapada.

Uopšte ne bi trebalo da ima veze s tim, ali da se kladimo da upravo ta skala arhirazloga u većinskom broju slučajeva presuđuje šta će opredeliti tate i mame. Jedna od glavnih svrha ovog izbora jeste da se mlađahne cigle čim pre ugrade u noseći zid našeg bitisanja: u podele.

Da nauče: mi tavorimo u taborima, i isključivo tako. A ovi su posebno zanimljivi: hoće se reći da osoba može biti okrenuta veri ili pak okrenuta građanskim vrednostima, nikako oba.

Hoće se reći da, na primer, notorna čovekoljubiva saglasnost oko „ljubi bližnjeg svog“, koja je kadra da nas sve okupi, mora da se pocepa na dve strane kad se priča o Prajdu.

Migranti se moraju podeliti na one prljave zle siromašne i na našu braću s parama kojima ćemo bratski da izdamo jedvauređene šupe za petsto evra (vidi prethodnu kolumnu).

Pa onda, pogledajmo božje zapovesti: nisu li to takođe i postulati ozloglašene građanske opcije? Koja su tu neslaganja, oko čega se delimo? Ima li koga, osim lopova i ubica, da se ne slaže s „ne ukradi“ i „ne ubij“? Ne bi li trebalo da se svi skupa manemo švaleraja, klevetanja bližnjeg, želje za tuđim i, posebno, pravljenja idola?

Mi smo, to će reći, odlučili da dva načina podučavanja o istim vrlinama moraju biti u sukobu: ako dve osobe različitim recitalom tvrde jedno isto, izuzetno je važno svrstati se na neku stranu, jer u suprotnom nastaje ono najgore – sloga.

Zna se, samo nas sloga spasava, i zato nam je nadcillj da je po svaku cenu sprečimo, kako slučajno ne bi došlo do toga da dovršimo božji posao i/ili evoluciju i postanemo ljudi. Jer ljudi bi znali ko ih potkrada i laže, ko parazitiše na njihovim životima, ko im mafija nad glavom, ko ih svađa i razvrstava.

Kad ne bi bilo važno ko se deklariše kao vernik a ko ne, nastala bi katastrofa u kojoj i vernici i oni koji to nisu veruju, zamisli, u ljude. U sebe. I u bližnjeg.

Nazad na početak, prilazi mi taj jedan čikica; sigurno ne zna šta mislim i čime se bavim, jer se vladajuća kasta pobrinula da ne živimo u istoj stvarnosti. Ali živimo. Obraća mi se, ljubazno, da mu na kompu proverim kada idu neki autobusi, jer on to ne ume.

Iako je do malopre vrlo glasno sve živo (raz)umeo. Sve sam mu našao; zahvalio se, rukovali smo se, bio je to prijatan susret po svim merilima veronauke i građanskog vaspitanja.

Poenta: zato što nas neko decenijama hrani bukom i besom, jedan čika 2022. godine ne zna da nađe red vožnje na internetu, ali zna da nađe svaki Vođin govor da mu milobulazni pred spavanje i za dobrojutrenje.

Zato što nam je izmaklo svako obrazovanje, super je da se ne volimo, da zaziremo jedni od drugih, da se svađamo trebaju li nam pouke o hrišćanstvu ili lekcije iz građanstva. A mi realno nemamo pojma ni o jednom ni o drugom. Ako su to dva. Svaka istinska obuka, a najpre neka o čovekoljublju, vrlo bi nam dobro došla.