Međuljudskost ne postoji

Ne računa Meštar na lojaliste da ga odbrane, ne računa da ga mi s druge obale pobedimo. Računa samo i jedino na gledače svog posla. To je njegov idealan narod. Savršeni neglasač. Divni štamebrigač. NJemu se najviše obraća. NJega uzgaja. Potajno prezire svoje, otvoreno mrzi ove druge, samo ovog ljubi i sve žice štimuje tako da taj oseti svoj bezosećaj kao vrhovnu vrlinu: ma pusti, to se besni i obesni svađaju, ostrašćeno vilene neki sizifi odovud ili odonud barikade, a ti, ti si iznad. Tako što si ispod. Kamena.

Trebalo je vremena da se laboratorijski stvori taj stvor, zapravo suprotan prirodi čoveka kao društvenog bića. Bogovi su skloni da vajaju po svom liku, mada replika nikad ne ispadne kao original; lokalno božanstvo takođe nije uspelo da sasvim preslika svoje patološko odsustvo empatije i mizantropiju na odlivak, pa se dobio stvor tako nekako neutralno kvaran. Kad bližnji pati, taj/ta pomisli: nije moja stvar; uspeliji primerci čak kažu: gle budalu, pati jer ne kapira igricu. Istorija je stvar koju je potrebno izbeći, čak i kad ti se dešava pod prozorom. Blindiraj prozor, da se ne uvuče ni dašak. Ako je istorija reka, ti plutaš onom paralelnom njoj, pazeći da se pretvori u pritoku tek kad vir prođe. Jer ti si objektivni posmatrač, tiha priroda neuskovitlana kolektivnim emocijama. Ti ne osećaš ljude, osim baš onih tu oko tebe; ako li baš zabridi po njihovom ili tvom dupetu, međutim, smisao za zajednicu momentalno se budi i pretvara u cik: „Šta je ovo, pa gde su ljudi, ko ovo dozvoljava?“

Odgovor boli: pa ti. I evo nam situacije: voda je poslednjih meseci počela da prodire i u te barke. Poremetio se uzvišeni mir nesvrstanih, stvorenja koje su ovo društvo i njegov arhitekta tako brižno proizvodili duže od decenije. To biće želi da pripada većini, a izgleda da se većina menja.

I sad je to sve tako čudno, ta metaforička četrespeta u vazduhu: ne može se biti neutralno kvaran, sad ima samo opredeljeno kvaran ili izvinjavački probuđen. Bivanje u sredini ovih dana baš deluje otužno, jer veštački. Ima onih koji još gledaju da izmuzu koji srk iz odumirućeg vimena, iako inače u svakoj prilici govore da su na ovoj strani – ne samo sad, nego su sve vreme i bili, pa kako ne. Znam neke koji su se podsmevali apsolutno svakome ko se dosad borio kako je i koliko znao i umeo, ah ti verbalni žongleri cinizma, kako je to bio zabavan jedan sport četresprve, pa i četvrte, ali četrespete valja baciti petardu ili dve pa posle reći ja sam veteran, bio sam tu kad se „pucalo“. Ima ih koji furaju tu nepodnošljivu lakoću: kad tok reke postane neupitan, samo se ulij. Izgleda, to će reći, da je ipak moguće istovremeno biti opredeljeno kvaran i izvinjavački probuđen. Ali ovo nije priča o takvima.

Ovo je priča o onima koji nemaju kalkulator u sebi. Onima po kojima se svet iz glave nažalost-Svepomenika stvarno izlio i napravio ih takvima. Ogadio im je, ciljano i svesno, i svoj javašluk i kurobecanje ovih što se bune, ubedio da su i jedno i drugo krajnosti, radikalije (iako bi test-subjekt, kad bi samo hteo, mogao da se seti ko je tu jedini tako radikalan da se svojevremeno radikalom i zvao), ustoličio ideju da si u stvari normalan jedino tu između. I to je masterplan oduvek: ovi će s vremenom sve više da se krune, ovi drugi će s vremenom sve više da se bune, ali ti, mili moj apolitični, ti ćeš me očuvati na vlasti, jer ti si mi moj baš time što nisi. Ti si mi najmoj. I otud je jedina stvarna noćna mora režima komešanje u toj košnici. A naveliko je počela.

I vaistinu, proći će ovo a neki će ostati pod kamenom. Neće se svi uključiti. Kao što nekim ljudima prođe i sopstveni život a da se u njega nikad zaista ne uključe. No, raduje me što se čini da je takvih sve manje. Kamen je hladan, dok ljudskost greje srca.

Ne postoji međuljudskost. LJudi se dosećaju da su ljudi, na opštu prestrašenost uzgajivača neljudskosti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.