Mi, večni gledaoci

Tema od prvorazrednog značaja, pod čime ne mislim samo na prvi razred osnovne, odakle se većina jutjuberovih obožavalaca regrutuje u zaživotnu mentalnu nepogodu. Ne, nije zezanje, ugledni nedeljnici imaju tekst o ovom slučaju, Ljubodrag Stojadinović posvetio mu je kolumnu… pelcer se nesumnjivo primio. Šta je tu posredi i zašto nas se tiče?

Brzomontirani pregled: poglavar dece postradale od interneta negde javno spomene da mu Proka Pronalazač s Pinka duguje pare; ovoga to silno takne u epicentar prepoštenja, te započne opšti medijski rat protiv malca; posledično, i onaj protiv njega.

Balega obilato poteče na sve strane, ali ozbiljno kalibrirana: ništa uvredice i vređuckanja, nego direkt na nivo ko je tu ubica, ko je pedofil, silovatelj, drugar kriminalaca, peder, znate ono, klasik verzija srpskog izdanja publikacije „Who’s who”. Derbi je zakazan za večeras (četvrtak), a vi ovo, nažalost, čitate u petak, pa ne mogu da vam sumiram plodove tog medijskog kičmoloma.

Koji izgleda ovako: Mitrović pušta u prajm tajmu na svojoj TV-trovačnici hitnosklepani dokumentarac o liku i zlodelu Praseta, a Baka u realnom vremenu gleda taj uradak i komentariše, kontranapadajući. I opet pitanje: šta nas pa briga? Uzgred: kako se opredeliti kad kod nas „baš me je briga” i „nije me briga” znače isto?

Ali ovo treba i mora da nas zanima, uprkos prividu puke prekoplotaške svađe osoba koje su inače prirodni saveznici, medijskih pregalaca što su na vrlo sličnim misijama arhitekture sistema bezvrednosti, samo se staraju o različitim starosnim grupama. Prvi sloj zanimljivosti je nivo skepse u kom obitavamo: nemali broj ljudi ovo, naime, otpisuje kao režiranu veledigresiju.

Treba, je li, na svaki način odvratiti oči i uši širokog puka s Kosova i činjenice da se neželjeni rasplet primiče. Tome služi oće-neće larma oko EvroPrajda, ali sad se pa to zahuktalo do mere da je potrebno skretanje pažnje sa skretanja pažnje; nije lako, eno Skretničar se javno propio od muke (a i zato da nam svojim preposvećenim somalijerstvom skrene pažnju sa skretanja pažnje od skretanja pažnje).

I zaista, kako znati šta je realno u rijaliti zemlji gde realno ne znaš ni da li su pretnje bombama realne? Sećate se: bombaši danima pretili da su postavili paklene naprave bukvalno svuda, očekivao sam mejl u kom piše da su minirali i grebalicu mojih mačaka – ali onda dođe derbi ili neka bitna tekma, i gle čuda, samo tom skupu ne stigne pretnja i sve se održi regularno.

Da ne spominjemo sve one pokušaje atentata koje je Predsednik džejmsbondaški izbegao. A opet, nekim delom sebe moramo se pitati nije li makar parčence svega toga stvarno. Poenta: mi smo potpuno sluđeni.

Avaj, s ovom sad pričom ne zna se stojimo li gore ako je prava ili ako nije. Jer, ako jeste: kako ovo sme? Ako nije: kako ovo sme? Dok Baka taksativno vadi iz naftalina sve, ali baš sve pasuse Žeksove biografije zbog kojih bi se negde drugde išlo na tri robije, Iz(bez)umitelj isto to radi njemu, ali s bitnim dodatkom: promovisanjem na sva zvona pesme čiji je refren „izvadite koplje, napad na Prasca, udri ga, udri ga, udri, sine, udri ga”.

Čekaj, bre.

TO se dešava uz blagoslov Kruele iz REM-a; kaže, od nacionalnog je značaja da se raskrinkaju društvene anomalije kao što je Baka. Šta će uvažena gospa reći ako se tom momku nešto desi? Da je sve okej, pošto je nacionalni običaj da se prase nabije na ražanj (ili koplje)?

Da li nas ovo možda eventualno slučajno pomalo podseća na one spotiće o Oliveru Ivanoviću? Da nije možda dozvoljavanje ovoga, pa bilo sve predstava ili ne, upravo stravična društvena anomalija?

Naposletku: a šta ako je stvarno? Šta ako je taj dečko, šta god on inače bio, sada zaista ugrožen? Ili: šta ako tužilaštvo ne odreaguje na ovu količinu javnih optužbi za preozbiljna dela, šta ako niko od te dvojice ne bude čak ni priveden?

Ili… šta ako odreaguje? Čaršijska teorija odavno veli da će se „sve ovo samo od sebe urušiti, poješće se između sebe”. Nije daleko od pameti zamisliti taj žalosni rasplet: ljudi koje smo čekali ipak nismo mi. U foto-finišu ne pobeđuje ništa dobro i plemenito, ne postajemo bolji ljudi i bolja zemlja, nego štetočina stane na put štetočini i to bude naša bedna verzija pravde.

Kad deca sutra pitaju šta smo mi radili, recimo pošteno: bili smo gledaoci.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.