Nacionalnost i nadnacionalnost

Pre nego što su zasvirali, u vazduhu je nelagoda: članovi porodice našeg prijatelja su u Kijevu, rat i dalje traje, ova dva čoveka imaju sve moguće razloge, psihološke i emotivne, za osećaj da su na različitim stranama.

To jest, tako bi to od njih očekivali oni koji veruju da su karte unapred podeljene – prvenstveno lične karte, i ti si ono što onamo piše, i sve u skladu s tim, i to ti je to.

Ali kad su zasvirali, u izvesnom smislu ništa drugo nije se važilo. Posle su nazdravili, bili vrlo vidno drugarski naklonjeni, iz kadra se sasvim razvejala ona prvobitna „jesmo li okej?“ nesigurnost.

Razmišljam: kako je uopšte moguće da svetom hodi bilo ko kome u ovom prizoru ima ne samo nečega neshvatljivog, nego i nečega za osudu. Nečega „izdajničkog“.

Poslednje studijsko snimanje pokojnog Miše Blama zgodilo se na našem prethodnom albumu; beše to i prilika da se podružimo s legendom, upijemo toliko živopisnih priča, ali i gotovih, zapakovanih mudrosti od one vrste što staju u jednu rečenicu.

Nebrojeno puta, i privatno i javno, prepričavao sam divno sažeti momenat: „Znate kako, ja sam po nacionalnosti kontrabasista.“

Ima, međutim, tako mnogo ljudi koji bi ovu izjavu čuli nekim drugačije naštelovanim ušima. Zaljubljenici u lične karte u tome bi videli nedopustivo odricanje od faktografske nacionalnosti, u najmanju ruku ležerni nehaj prema njoj.

Ako bih pokušao da objasnim kako čovek uopšte nije rekao to, nego postavio izvesnu nadnacionalnost kao legitimnu kategoriju – samo bi se naljutili još više: kako tako nešto može/sme da postoji?!

Odatle, priča samo ide nizbrdo. Teren za zdravu polemiku osetno se suzi kad se pređe na prepucavanje (uzgred, dobra reč: prvo se razgovara, onda se zarati rečima i one se ispucavaju na sabesednika, potom dođe deo kad se prepucava: smisao je već emigrirao iz razgovora, a još se puca).

Nekada sam i ja s tih stolova ustajao gnevan. S godinama, gnev je uminuo; meni je sad samo iskreno žao što neko ne može da oseti o čemu je reč, a to često ide otud što u svom iskustvu nema ničega sličnog što bi mogao da učita i tim putem razume.

Stvar je u svojoj srži duboko jednostavna, čak vrlo konkretna, iako pomalo ima element apstraktnog. Naime, postoje prostori koji nisu fizički. Muzika je jedan takav.

Da bi kročio u nju, moraš da pređeš granicu. Na granicama je carina.

Na primer, iako mnogi uspeju da prokrijumčare ego, jedan od glavnih carinskih zahteva je da ga raspertlaš, izuješ i ostaviš na ulazu. Unutra vlada potpuna sinergija s drugima, neverovatno snažan i jasan osećaj stapanja.

Tvoj instrument ili glas samo je deo žive, zajedničke magije – a sva ostala tvoja sopstva tu figuriraju sasvim malo ili sasvim nimalo. Poenta: osećaj pripadnosti, a na kojem se bazira i priča o narodima, tu je vrlo, vrlo jak.

Podaci iz pasoša ništa ne znače, jer se onamo i ne ulazi pasošem. Neću naročito poetski preterati ako kažem da ulazi esencija tebe, sinonim za ono što se naziva dušom.

Upravo zato umetnost ima pomiriteljsku ulogu u raznim međuljudskim sukobima, od sitnih svađa do post-ratnih situacija.

Otud mislim da umetnici prave grub prekršaj kada dozvole sebi da ih strasti savladaju i u teškim vremenima daju otrovne izjave, kao što se na ex-Yu terenu dešavalo.

Nije posredi ništa nerazumljivo s ljudske strane, biti normalan u nenormalnim okolnostima jeste težak izazov, ali je isto tako ljudski izviniti se za takve izlive.

Ti izlivi su ispadanje iz „misije“ koju umetnost ima, i koju svako ko se njome bavi na sebe preuzme. Tačnije: to je odgovornost koja se i ne preuzima, nije pitanje oćeš-nećeš, naprosto je tu; oglušenje o nju odaje opor ukus.

Nazad na početak priče, bila je milina po ko zna koji put svedočiti istinitosti ove logike. Dva čoveka, uostalom nikako kriva za ono što se njihovim zemljama dešava, najozbiljniji zamislivi sukob zvani rat ne vide kao svoj.

Jer njihov i nije. To nije zato što ne vole svoje narode i s njima ne saosećaju. Nije zato što ih je baš briga.

Nije lako biti negde drugde na globusu dok ti ljudi ginu, pa još svirati, pa još svirati s „drugom stranom“, i ponekad je komplikovano objasniti ostrašćenima zašto i kako ovo može. Ali može, jer se dešava na terenu koji ne pripada geografiji.

Ona čuvena „ko peva/svira, zlo ne misli“ nije zapažanje, nego pravilo. Ili bi bar trebalo da bude.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.