Nadlagivanje

Još koji dan pre toga, spominjao sam ga na jednoj svojoj književnoj večeri; govoreći o albumu „Nojeva varka“, setio sam se njegove crtice o grafitu u LJubljani.

Slovenci, naime, umesto „ili“ kažu „ali“.

Jerga je zabeležio tamošnji grafit koji glasi BITI ALI NE BITI.

I zaključio: razlika među našim jezicima dođe kao razlika između Hamleta i budizma.

Duhovito zapažanje na stranu, to „biti ali ne biti“ jeste još nešto: mnogohektarski teren na kojem obitava neverovatan broj ljudi.

Čak i Milomir Marić, kojeg Mićko bolno savršeno preslikava u lik Hepimira Smarića. Čoveka koji svoje saučestvovanje u opštem sunovratu ovdašnjice doživljava kao prvorazredni sprđ, nedovoljan mu okrzne čak ni dnevno raspoloženje, kamoli dušu.

„Ako sam problem ja, a ne Srbija…“, reče u emisiji s Tadićem.

Nije li to spektakularno: ladno čak i Marić, kad legne da spava, objasni sebi da smo krivi mi, i to je to.

Gost ga suoči sa svime što je slagao o njemu lično, i time mu ni za milimetar ne zakrivi osmeh. Skoro u reč, reklo se otprilike da se laže onako kako narod voli.

Da su vrlo ozbiljne i problematične teme u stvari zabavni program.

Slično mi je poverio i jedan taksista – ako on laže mene, ja lažem vas, ali čovek mi reče da često vozi Marića i da mu je više puta rekao otprilike da ga baš briga i da se zajebava.

I tako je taj razonodni vrcavi igrokaz stigao do sada već antologijskog skeča s Ćutom, gde Marićeva koleginica po sentimentu izgovori ono da su studenti dolazili na ekološke proteste – za hiljadu dinara.

Što bi rekli Leskovčani, lele-lele.

Pa je onda usledilo izvinjenje, kao da je voditeljka zglajznula jedan ton.

Nije.

Odsvirala je celu solažu, s priličnim uživanjem, kô onomad Bokan o Rumunima.

I zvuči mi taj ispad toliko relevantno da poslednju kolumnu pred izbore posvećujem njemu: to je, što bi rekao pesnik, sav naš bol.

Samo je pitanje da li nas boli u dušu ili onamo gde Marića.

Pisah vam jednom ranije na ovom mestu o tome: pokvarenost kao osnovna pretpostavka.

AV i otprilike svi njegovi AVatari potpuno su uvereni da je svako kvaran, samo je pitanje na kojoj dubini.

Pri čemu pride smatraju da su kod većine ljudi dovoljni površinski kopovi: kvarnoća je odmah tu, čim zagrebeš na jedno hiljadu dinara ispod kože. Teško da je čak i Šopenhauer toliko rđavo mislio o ljudskom stvoru.

Međutim, SNS svoje teze ne zastupa filozofski, no ih bazira na praksi: bivajući bizarna sigurna kuća za sve od onih koji morala nikad nisu ni imali do onih kojima je siromaštvom ili pretnjom moral oduzet, osilili su se da misle kako bilo kakvo držanje do sopstvene kičme zapravo i ne postoji.

„Kičmu nema niko, a ko tvrdi da je ima, taj samo folira ne bi li bio skuplji na faustovskom tržištu; malo je, avaj, tih dizača cene iz benča, a dolijaće nam i oni, samo polako.“

Tako rezonuju.

Šta je tu, dakle, zapravo bilo najzanimljivije: voditeljka je, ukačili ste, u jednom momentu kazala kako će dovesti u emisiju neke studente da potvrde kako su bili na protestima za hiljadu dinara; svi znamo da to nije istina; svi takođe znamo da bi nekoga zaista našli da izjavi tu laž.

Za privilegijicu, ili pak za pare.

I sad, šta bi bila veća ironija: da neko za upravo hiljadu dinara javno slaže kako je protestovao za hiljadu dinara, ili da neko javno slaže kako je protestovao za hiljadarku a tu laž naplati više od hiljadarke?

Šta bi bio veći udes ovog društva, luđa tragikomedija?

Bitno je uočiti princip: nemoralom jednih dokazao bi se nemoral nekih drugih, a posledično – svih.

Što nas privodi suštini: dokle? Da li je zaista moguće da nam se neko s nacionalne frekvencije, ne negirajući lažovstvo iz sporta, smeje u facu, saopštavajući da smo mu upravo mi alibi?

Da li mi izistinski nameravamo da živimo ovde a da se (pravimo da) ne živimo ovde, geslo „biti ali ne biti“?

Hoćemo li budućoj deci da gledamo u oči s istim tim šeretskim kezom a la „mir, mir, Milomir, niko nije kriv, kupus i salata, svi smo bili svašta“?

Jovo Bakić posle nekih ranijih izbora reče da rezultate valja prihvatiti s filozofskim mirom; to mu dođe oklop preko nemira, da se ne bi mentalno puklo.

Hajde da ovog puta ne filozofiramo: brate sestro, prošetaj u nedelju i glasaj.

Za dobro, za manje zlo, za kako god se zove to kad se neko bar ne cereka i otvoreno ne zabavlja dok te laže u oči.

Sad bi nam već i to bilo civilizacijsko postignuće.

Ako nećemo… onda će se jedino biti ili ne biti svesti na njihovo „biti pendrekom ili biti plastičnim čekićima“. A to je vazda „i“, ne „ili“. I verujte, boleće vrlo, i Marića i nas.

Ako nas u nedelju boli ista anatomska tačka… onda tako.