Nek propadne, nije šteta

Ne, ovo je bila priča o tome šta bi se desilo kada bi celo celcato čovečanstvo nekom abrakadabrom odjednom nestalo (a ne samo mi; mi, uostalom, ne nestajemo tako, nego sporo i mučno). Česta tema distopijske fantastike, ali s bitnom razlikom: onamo poneko i pretekne, pa onda pratimo nalaženja i snalaženja tih ostataka ljudskolikosti u iznakaženom pejzažu.

Lirika na kiseloj kiši začinjena epskim sukobima, specijalni defekti afektiraju kroz specijalne efekte ne bi li se vrsta spasla.

Na kraju se obično i spase. U narečenom članku, međutim, toga nema: niz opisa i naučno utemeljenih pretpostavki dočarava šta bi bilo s planetom kad se ne bismo spasli.

Kaže ovako: bez našeg prisustva, sve bi stalo. Sve što ima veze s nama, je li. Prvo struja: pogoni za proizvodnju automatski bi se isključili. Kazaljke Big Bena poslednji put bi se trznule tri dana kasnije. Glodari bi postali gospodari gradova, zajedno s insektima sposobnim da prežive radijaciju. Koja bi došla i prošla.

A onda: pustoš i muk. Gradove prekrivene tišinom dodatno bi, kao u pesmi, prekrili ruzmarin i šaš (naposletku i snjegovi, da, ali pre toga mahovina). Našim telesinama nahranio bi se bršljan i ostali zeleniš; mi mačkari bili bismo delimično pošteđeni učešća u tom jelovniku, jer bi nas naši ljubimci, tvrde zli jezici, izjeli davno pre toga.

Uglavnom: život bi pobedio i nastavio.

Za to vreme, u sadašnjosti: sedim pre koju godinu s jednim mladim čovekom, nezvaničnim članom one nezvanične sekte koja sve objašnjava sektama. Sve je sekta, sve je loža, udruga, lobi, Božo Vrećo ima koncert u Beogradu kad umre patrijarh zato što su, kaže, to tako namestili zakulisni lutkari, oni isti što izmišljaju vakcine.

I zagovaraju pederašenje. Iz ljubaznosti prema sagovorniku strpljivo slušam silu izliva mudrosti iz dupeta u glavu, iako logika zapoveda da tom trasom ljudima može nadoći samo jedan jedini sadržaj. Sve to, zaključuje zabrinuti govornik, ima jasan cilj: da nestanemo s lica zemlje. Tada ne izdržim.

„A to bi, kad se sve sabere, baš bila onolika šteta“, kažem.

Za 30 godina, sateliti koje smo odaslali u kosmos vratili bi se nazad s vestima i informacijama koje na Zemlji više nikoga ne zanimaju. Misija je ionako bila jalova, licemerna u svojoj srži: tragali smo za drugim inteligentnim oblicima života u nameri da s njima komuniciramo, pošto osvedočeno veoma blagonaklono gledamo na sve što nismo mi.

Stvorovi koji se vekovima tamane zbog boje kože, nacionalnosti, veroispovesti, seksualnosti i 2022. godine za graničare još postavljaju ljude u čijim priručnicima stoji da je osoba s tetovažom sumnjiva – ta takva ekipa se, dakle, kao u onim žalobnim oglasima, izjašnjava da bi rado upoznala nekoga u svemiru zarad druženja i veze. Sve smo se razumeli i procenili da razumevanja imamo za izvoz.

A za još tri decenije bez nas, veli tekst, morski svet posve bi se oporavio od našeg prisustva, uticaja i razumevanja.

Za to vreme, u sadašnjosti: drugar mi šalje da pogledam animirani film „Kratko neslaganje“. Istorija čovečanstva u nekoliko minuta. Sretnu se dva pećinska čoveka, jedan nađe grumen zlata i ne da ga ovom drugom. Počnu da se mlate. Usavršavaju kroz vekove sve bolja oruđa i oružja u te svrhe, sve dok ne stisnu crvenu dugmad i ne razore svet. Potom izađu iz bunkera. Takođe dvojica.

Gledaju se, ćute. Na tren, deluje kao da se stide. A onda se krvnički potuku, tu na pepelištu. Isto to radila su dva čoveka u Nolanovom „Interstelaru“, na nekoj zaleđenoj planeti, dok sudbina roda zavisi od njih.

„Nakon 500 godina, šume bi postale zdravije nego što su bile u poslednjih 10.000 godina, a priroda bi izbrisala svaki trag ljudskog postojanja.“

Tom rečenicom završava se pregled smaka sveta: posredi je samo i jedino smak nas. Svemu ostalom bilo bi bolje.

Ali, za to vreme, u sadašnjosti: prijatelj mi priča zašto se razveo. Kaže, zbog suštinske razlike: čini mu se da njegova partnerka ne veruje da je svet dobro mesto. Pobunim se: a mi, kao, verujemo?

Kakvo crno dobro mesto? Verujemo, kaže on, o još kako. LJudi koji stalno, kako znaju i umeju, pokušavaju da makar malo poprave čovečanstvo – nesumnjivo veruju. Inače ga ne bi popravljali.

Da, posredi je retka religija: vera u čoveka.

Rečima Jelene Riznić: nemamo više vremena za cinizam.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.