Neko kuca latinicom i usvaja mačad i kučad

Stvar je mahom primljena kao rubrika „smešni video“, jer je vladajuća udruga, kako biva, na otvaranje poslala svoje članove, simpatizere i ostale morače, i to one izrazito matorije, da se silno ozare i izraduju nečemu s čime niđe veze nemaju; to se otud ugroteskilo, zavelo pod hihi-haha, ispalo skoro simpatično, i toliko. “

A bolje da imamo novi skejt-park nego da nemamo“, reče svako, spakova ovu novost na periferiju vijuga i nastavi svojim misaonim tokom. Jer šta pa tu može biti sporno i kakav bi nitkov imao nešto protiv Žeksove ideje da se omladina, na primer uz skejt, bar malo odvuče od loših sadržaja, čiji je rodonačelnik žanra i rasađivač upravo on. Znači, Mitrović protiv Mitrovića. Nije loše, efikasnijeg načina za borbu protiv njega ionako nema, kako nas poslednjih meseci uverava iskustvo savremenog antiheroja zvanog Baka Prase.

Avaj, u ovom slučaju tinja jedna zanimljivost: skejt-kultura, jedan od nesumnjivih simbola urbanosti, prigrlila je raširenih ruku overlorda antikulture i džiberluka svakojega – zato što je, u svom najnovijem napadu ćefa, dotični (čuj mene dotični, njega ništa ne dotiče, nedodirljiv je) odlučio da im sune pare za park. Udruženje skejtera će se do groba braniti stavom da je park važan i potreban, te da stoga nema veze ko je ktitor; ako je neko voljan da uradi nešto na opštu polzu – što da ne; negde daleko od javnosti možda će čak biti potegnut i argument kalibra Robin Hud: „He, eto, bar neki mali deo svih onih njegovih para ‘oteli’ smo mu za valjanu stvar.“

I sad se vi pitate kad ću već jednom kvarni ja da vam kažem šta je tu, pobogu, problem.

Vidite, pouzdano znam da u tom udruženju postoji najmanje jedna naglašeno patriotska struja, orna da ti pravoslavno-pravnosnažno zameri ako kucaš latinicom ili da ti, ako usvojiš mače, prikenja što umesto toga ne praviš decu. Jer će, je li, zbog takvog ponašanja ova nacija nestati. Dočim će s Mitrovićem procvetati, kao što već decenijama procvetava? Ma ne, ih, kakvi – rekli bi – niko ne tvrdi da je Žeks sad odjednom super, samo eto, brate mili, što da se ne napravi park, što da mu se ne ćape te pare? E pa, kanda baš u tom grmu leži zec: odakle „te pare“, šta je njihovo poreklo i priroda? Na čemu zarađuje taj naš vrli dobrotvor?

Da nisu to, kojim slučajem, pare zgrnute na katastrofalnom, krvnički upornom, sadističkom zatucavanju naroda? Da nisu to možda pare od svakodnevnog upropašćavanja života i blaćenja ljudi koji nisu podobni, što je golemi procenat ukupnog programa ružičaste televizije? Da nisu to eventualno pare od nedoglednog niza bezočnih propagandnih laži koje drže naše ljude u kolektivnom slepilu i gluvilu? Da nisu to, daleko bilo, pare od promovisanja kriminalaca, prostaka, nasilnika, ratnih huškača i zločinaca, starleta i starletana, te ostalih lica uzornih za našu čeljad?

Da, strepim da su to kanda baš te pare.

E dakle pristalo se, u dirljivom zamahu rodoljubivosti, da se od tih para napravi nešto dobro, da se, vrhunskim činom alhemije, kolosalno zlo premetne u plemeniti čin – jer šta je poguban medijski uticaj na generacije i generacije dece spram veličanstvenosti jednog skejt-parka? Zar je majka rodila junaka čije srce kuca za sve srBsko a koji se ne bi slikao s likom odgovornim za kulturološki genocid nad sopstvenim narodom – ako je taj lik voljan da odlomi svog bogatstva parče da nam sagradi parkče?

Bude li neke lude sreće da se ne ugasimo kao nacija, istorija će zabeležiti da je malo šta bilo tako štetočinsko, tako antisrpsko kao medijska mašinerija o kojoj je ovde reč, jer sve ono što nam zatire seme, sve ono zbog čega jedni iz ove zemlje odlaze, a drugi u nju propadaju – afirmisano je, inspirisano i raspirivano na Pinku. Teško je zamisliv etički sud na kojem će se neko ko sebe smatra rodoljubom odbraniti za takvo šurovanje, naročito nekakvim „pa dobro, ali park“.

Nego, pusti, ima i gorih stvari, pogubnijih po naciju. Neko kuca latinicom i usvaja mačad i kučad.

Kad se sve sabere, šta možemo protiv Mitrovića? Uglavnom ništa, ama baš ništa, osim jedne jedine stvari: da mu kažemo NE ako reši da nas kupi. Jer taj čovek oseća (potpuno opravdano) stadostrašće svaki put kad iznova dokaže sebi i svetu da ne postoji nikakav princip, nikakav moral višega reda, nego samo etiketica s cenom okačena o ljude – i pare, kojima je, kao valjkom, moguće pregaziti svakoga. Mučno je gledati koliko je u pravu.

Danas je Međunarodni dan borbe protiv nasilja prema ženama

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.