Foto: Nemanja MarašNa desetogodišnjicu našeg stamenog propadanja u napredak, bivši američki ambasador Manter izreče ovih dana tešku presudu: da Srbija ima vlast kakvu zaslužuje. To je, uzgred, tip iz one zemlje koja je ne tako davno imala Trampa za predsednika. Da ne gunđamo, možda je isto tako nemilosrdno i o svojima mislio: da nisu za bolje, bar u tom odsečku vremena.
Ali generalno, teško je tako misliti o svojima, a lakše kibicovati tuđ udes i nadevati mu diplomatska… pa, podjebavanja. Sve i da je opaska tačna, za sopstveni narod uvek ćeš, makar nekom pregradom mozga i srčanom komorom, ubeđivati sebe da mu se naprosto dešava kakav malignitet istorije, loše skretanje na raskrsnici, te da ima nade za rikverc u nepokvarenost.
Samo, da li je to ekosistem koji nam zaista pripada? Na početku jednog poglavlja romana „Rudi“, Nemanja Jovanović konstatuje: „Povremeno sam osećao u sebi lakoću pokvarenosti.“ Ako s takvom laganošću skrećemo u kvarno, imamo li čemu da se vratimo? Može li biti da kvarni zapravo nismo?
Može. Zato što je, otkad smo u posedu evolutivnih izuma kao što su palac i govorni aparat, vazda bilo lakše kvariti nego popravljati, rušiti nego graditi. Nije ovo što pisac veli neki domaći karakterni specijalitet, nego opšteljudski. Tendencija duha kad se liši društvene odgovornosti, poput onih dečjih izmaštavanja „šta bi radio da si nevidljiv“.
Čini mi se da ni kod Platona, kad o tome razmatra, ne piše da bi nevidljivac rabotio nešto mnogo plemenito i nesebično, naprotiv. Ako onaj kod koga je skiptar ne afirmiše zakon i ne nadahnjuje raju na svest zašto su pravila dobra i potrebna, nego raspaljuje svačiju kvarnost, počev od svoje, onda dobiješ jednu ovakvu veselu deceniju, koja bi mogla biti puki prolog za lepote što nam tek stižu.
Prigodno, jubileji su ispraćeni anketama: zašlo se u prizemlje življenja, onamo gde se tavori s dvesta evra mesečno, da se priupita jesu li sužnji zadovoljni. Kad ono – jesu. Treba nabaždariti živce i zaozbiljno cimnuti uzde emocija da bi se ti prilozi do kraja pogledali. Beše toga i ranije: baba što izjavljuje da bi zubima zaklala (sic!) svakog ko joj dira Predsednika, muž i žena koji meso jedu jedva jednom nedeljno ali trpe, jer znaju da je NJegova muka stostruko teža no njihova, sada jedna žena kaže: „Nikad nam bolje nije bilo: i sloboda, i mir, i imamo leba da jedemo. Bolje nam ne treba.“ I sad, kako da ovo poslednje ne povežeš s onim što primećuje zli Amerikanac: to je u srži ista rečenica.
To će reći, nas je podvlastio dvostruko maestralan prevodilac: prevodi žedne preko vode, pride stavljajući pogrešan titl na film, tako da veruješ tom titlu a ne slici koju svojim očima vidiš. Ono kao, ide snimak sibirske ciče, a u titlu dijalog s tropskog ostrva, koji ćemo koktel danas? Kako to može? Pa, treba se usuditi.
LJudi strahopoštuju drskost. Jednom su lopovi opljačkali radnju u prizemlju (kad smo kod prizemlja) moje zgrade: pločice, bojleri, tuš-kabine i takve stvari. Zatičem uviđaj, dočujem šta se dogodilo: neko je prišao sve do vrata svojim kamionom ili kombijem, obio i jednostavno počeo da unosi stvari. Vlasnik pita nas komšije jesmo li išta primetili. Zamislim se i kažem: bre, drago mi je što nisam, jer da jesam, verovatno bih ljubazno pitao ljude da pomognem – ko bi i pomislio da kradu kad su tako ležerni?!
Cela scena izgleda kao najobičniji utovar robe, uopšte nisam naštelovan da pljačku zamislim tako nedramatično. Trik je u usuđivanju, u beskrajnoj drskosti da radiš ono što drugima ni nakraj pameti nije. Šarmant je odlučio da se useli u frižidere, da nam postane ukućanin i da tu, iz našeg doma, mađija.
Usudio se na nemoguće: da zaljubi siromahe u besprizorno bogate. Ne govorim o pojedinačnim zapletima iz kojih niče lepa književnost, ona gospa a on lakej, on grof a ona služavka i tako to. Ne. Govorim o protivprirodnom bludu gde se cela klasa siromaha zaljubi u celu klasu bogatuna, jer je Prevodilac to uspeo da izvede: „Živim na pašteti, ali baš je lep ovaj Beograd na vodi.“
Onda Jovo Bakić kaže da ćemo ih juriti po ulici, nekima suditi i „revolucionarnom pravdom“, a Basara se osvrne na to rekavši da ne treba drugima u ruke stavljati mač kojim sami nismo spremni da zavitlamo. I to zvuči kao dobar argument. Ali nije. Čini mi se, a tako verovatno i Bakiću, da će ovde biti mnogo bešnjih od nas, jer su bili obespravljeniji od nas. Nas niko ne laže deset godina, niti pokušava. Mi nismo ni ciljna grupa ni žrtve narečenog titla.
Šta će biti kad se ljudi rastitluju? Mučno je misliti da nam za to treba još jedna decenija.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
