Nikad izvini

Ima, nasuprot tome, onoliko vrlo voljnih napuštanja. Ako makar okrzneš pogledom stvarnost, videćeš da smo kolektivno napustili sebe, prepustili se i zapustili.

Manifestacije te pojave postaju sve bizarnije u svojoj klišetiranosti.

Iz tog ugla gledano, napustio nas je Svetski Mega Car: onakvo saopštenje za javnost kakvo je on sročio ne dolazi s carskog trona nego s vece-šolje; krunski dokaz je činjenica da već i samo čitanje verno prenosi laksativno dejstvo.

Tako nas je isto napustila i policija: ovih dana čitali smo vest o tome da su razvalili vrata pogrešnoj osobi jer su promašili celu ulicu, te da su vlasnici, u vrhunskom nadahnuću drskosti, kazali da za odštetu, ako baš hoće, ganja to lice koje ganjaju oni; na njeno pitanje ko je osoba – kazali su da to zbog istrage ne mogu da joj otkriju.

Gospođa, dakle, sve i da kojim slučajem hoće, ne može da obuče superherojski kostim i vija kriminalca po gradu, ali bar smo doznali da naša policija ne samo odobrava, nego i preporučuje takvo pregalaštvo.

Elem: po kom su još osnovu, osim po liniji dobrovoljnog napuštanja smisla, ove dve pojave završile u istom pasusu kolumne?

U književnosti postoji termin „tipski lik“. Odnosi se, je li, na unapred zadatu (jer mnogo puta viđenu) karakterizaciju koja u konkretnom slučaju varira malo do nimalo; njihov posao unutar radnje nije ništa drugo do da ilustruju određenu osobinu.

Takvi su, recimo, lik tvrdice, ulizice, sluge-intriganta, skorojevića. No, ma kako u delima funkcionalni, ti bi likovi u realnosti bili zapanjujuće suvoparni, jer su lišeni psihologizacije i svedeni na kliše, na to jedno nešto što njima dominira i diktira im sve postupke.

U fikciji isto tako ima koliko hoćeš lica suviše gordih da kažu „izvini“, pa se do kraja priče nekako utople i očoveče; zahvaljujući veštim autorima to i dalje prolazi, ali u stvarnosti – to je, avaj, gorko dosadno, osim što je bljutavo.

Stvarnost, naročito ova savremena, hiperbrza, nema živaca da potitra velenosioce takve kakvoće dok se vozdignu koji milimetar iznad sopstva; ljudi su kanda više skloni da takve adresiraju prema tri materine. Ili samo deluje da takvog strpljenja više nema?

Možda smo se mi svim svojim koferima uselili baš u takvu strpljivost, zabludelo verujući da je „strpljen – spasen“. Istina, na takve napise javnost reaguje instant-antipatijom, ali uglavnom se i svede samo na toliko. Nevolja je u tome što se nama to, na duže staze, zapravo dopada.

Paradoksalno, zjap u karakteru doživljava se, na koncu, kao čvrstina karaktera.

Predsednik je nedavno opet obilazio neke radove; bio je to jedan od onih silazaka međ smrtnike kad pokušava da bude „kežual“, da nam se predstavi kao jedan od nas.

U te svrhe, obukao je duks na kojem stoji precrtano SORRY.

Osim standardne autokurčevitosti kalibra „ne izvinjavam se, dakle bezgrešan sam“, On na sebe instalira konfekcijsko ogledalo nas. Izvinjavanje je, hoće se reći, simptom slabih duhova, notornopizdunska osobinica koju valja u sebi ugušiti da se stvrdneš u strahopoštovanja vredan granit.

Čućete počesto ljude da u pohvalnom tonu govore o nekome kako se nije nimalo promenio. Ali u pozadini takvih oda šašori užasavajuća ideja da je poželjno ne menjati se. A nije. Ne menjati se znači – ne živeti. Ne doći u sukob sa svojim vrlinama, kamoli s manama, znači odustati od istinskog življenja.

Doduše, mi smo se odavno saživeli sa svojim neživljenjem, zar ne?

Jedino je u takvoj klimi moguć uzgoj divljenja i advokature osobama i pojavama što ne umeju da kažu izvini ni pri belodanoj krivici. Privrženost tipskim likovima odavno se računa u tanku dramaturgiju, u nemogućnost da se raspiše nešto kudikamo kompleksnije, time i ljudskije.

Tamo gde se omasovi umišljaj bezgrešnosti, a ko je bezgrešan prvi baci kamen – ne čuje se zvuk što javlja da je kamen udario o dno. Dna nema. Ima samo beskrajnog propadanja ka njemu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.