Obijanje ogledala

Ona čuvena da kad zuriš u ambis, ambis zuri u tebe – kladim se da je Niče za tu mudrost bio inspirisan ogledalom. Moje mačke, na primer, apsolutno ne kapiraju odraz, i kako im se to odražava na život? Tako što nijedan žaloban dan nisu imale, i piju samo vodu. Molim lepo.

Za to vreme, vesti iz ovde-i-sada: jednom u ponekad, neko se iznova seti da se pozabavi štetotvorstvom Pinka i Hepija; jalove rabote ovih dana latio se Manojlović. Crni Savo, Dositeju jedan što bi da si popečitelj, pa zar ne znaš da svi oni migovi, artiljerija, topovi koje smo uvezli služe da Vrhovni Popičitelj brani upravo Pink i Hepi u slučaju napada? To su zenice oka Sauronovog što nad nama Mordoranima bdije i bije. Čarobna garderobernica u kojoj se svaki niko i ništa oblači u nekoga i nešto, nasušno potrebna da Car, prvi među golima, ne bude go. Kako ćeš oduzeti nacionalnu frekvenciju nečemu što tako nesumnjivo jeste od nacionalnog prvoznačaja? Ti si, možebiti, dobrostivo zamađijan pitanjem šta bi bez ovih masovnih lagaonica ostalo od Njega, ali prava dilema je šta bi u tom dalekobilu od scenarija ostalo od nas. Koliko bi nam centara za odvikavanje trebalo? Koliko bi te sužnjih, na kopnu istine iznenada koprcajućih, optužilo za serijsko ubistvo u pojam? Štaš da radiš, da prodaješ antidepresive na meru sad kad cene skaču, je li, rinfuz-efendijo? Šta bi bila Kruela iz REM-a ako bismo joj trona oduzeli, nebitni namćor lišen moći da ciničari po nama dajuć smisla bezobrastvu svome? Šta bi Žeks, svirao fank u Knezu za dajtenekidinar iz svog letećemobila? Šta bi mili Milomir, šta sva ona sila satrapa sarapskih, i najvažnije: šta bi svi oni ljudi iz rijalitija? Pa oni su naša poslednja uzdanica da u slučaju zombi-apokalipse obnovimo vrstu, pošto odande nikad ne izlaze. E vala ima nas izdajnika, ali ti si, Savo, najgori: bio si mi simpatičan, ali sad vidim – tačno te Rokfeler poslao da ovaj kusur što je od nas ostao dokusuriš, da rokaš po feleru koji postasmo. Neće da može, a evo zašto.

Zato što je u nas na snazi protivprirodni blud u kome siromah bogataše ljubi, ne shvatajući da se zbog njih u bedi valja. Neko je jednom ovde otkrio bitnu varijaciju slogana „hleba i igara“, koja glasi igara i igara. Ako je igara dovoljno, pitanje hleba se ne poteže. Naš kaiš uvek ima mesta za još jednu rupu. Samo je trebalo biti dovoljno kvaran pa tu anomaliju kaišnu primetiti. A blago nama, kod nas se to baš tako zgodilo, i evo još nam se nije zgadilo. Ne možeš da uvidiš da ti neko radi o glavi ako ti taj neko sve vreme radi u glavi. Mi imamo neverovatan broj takvih radnih mesta. Nameštenika koji nam razmeštaju nameštaj u mozgu, udese za nas udes u kome crno postaje belo, dole postaje gore, gore postaje bolje, i mi odumiremo na mrtvo ime srećni: naša anestezija nije tu samo da nas drži u komi, nego da pritom sanjamo šareno.

Raskopčavanje s takvog matriksa ljuto boli. Što bismo shvatili da nas je neko godinama krvnički zajebavao, to ni po jada: Njemu/njima na dušu, neka im nebesa jednog dana sude (ne znam radi li pravosuđe tamo, ali ovo ovde sasvim sigurno ne). A nego je suština bola zapravo u pitanju ko smo to mi kad smo tako nešto dozvolili, ko smo to mi ako je moguće da neko kaže kako je problem objavljivanje slika gde se prestolonaslednik druži s kriminalcima, a ne sama činjenica slikom ovekovečena? E tome služe Pink i Hepi: da nikad ne dođe do tako kolosalnog suočenja sa sobom. Znaš li, vrli Savo, zašto je Milošević bio dobar? Zato što je nevolja imala ime. Krivac za sve nedaće imao je lice. Svrgnuvši ga, nasukali smo se na spoznaju: nije bilo samo do njega, nego i do nas. I tu smo nepodnošljivost jedva jednu decenijicu podnosili, sve paničnije tražeći dublera. Neko se, sreća naša, pomno spremao za kasting sve to vreme, tako da smo ubrzo mogli da odahnemo. A budemo li dovoljno strpljivi, taj će nam omogućiti i da izdahnemo.

Pink i Hepi, to su roletne na našem ogledalu. Štit navučen na upropašćenost, zakatančen našim životima. Taj lokot obijati znači obijati nas lično. Kao i ti, Savo, i ja verujem da ta školjka negde u sebi čist biser ima, na čijoj će se površini jednom zacakliti naš lik u odrazu. Ali nataloženu štroku nakon obijanja raskloniti, do bisera stići… prljav je to posao, mada neko mora.