Kod poslednjih ne-pamtim-koliko novogodišnjih noći više sam voleo stajanje na odru stare nego doček nove.
Nove su mi ličile na sablasno a snoliko iskustvo koje sam jednom imao. Topla avgustovska noć, što bi rekli nenadahnuti opisi; more; pusta plaža; kiša. Ako noću zakročiš u vodu, po pljusku, dok seva, prizorom se sasvim dovoljno razlepiš od ovog sveta u neko vrlo opipljivo drugde.
Red jeza, red poezija. Dobro režirano, fensi ništavilo: preti, a priziva; ne znaš da li se štimung namestio da te zgromi ili da te preporodi lepotom. Uglavnom, desi se obukvaljena metafora: pojavi se svetlo u daljini. Bljutavo kad se izgovori, ali krajnje upečatljivo kad se zgodi usred opričane slike.
I zamisli: svetlo se približava, cilja pravo na mene odonud iz tmine; što bi mladi rekli, kako da se ne istripuješ. Ne toliko da ne znaš kako je, naravno, reč o brodu, barci, čamcu; magija je više bila u tome što se plovilo nije ukazivalo, samo taj maleni svetli kružić, opkoljen mrklim mrakom u svom otimanju.
Ovde ćemo beskrajno vreme mog zurenja kolumnistički prigodno sabiti u „obrt“ (kako obično zovemo ono što znamo da dolazi, ali nam se ne sviđa): kad je procenio da se previše primakao obali, brod je naprosto promenio pravac; čuli su se već i glasovi treštenih veseljaka koji su se, onamo na palubi, oduševljavali što svedoče igri prirode, udruživanju vode s neba i one na zemlji, uz grmeći lajt-šou na horizontu. I ništa. Produžiše svojim putem.
Tako mi izgledaju dočeci: spektakl u najavi, ali samo u najavi; kad se primakne, em se na tvoje oči razmagiči u banalno, em te promaši i ode dalje, odvodeći pijane ljude i veselje nekuda gde ti nisi. Prethodne godine bile su mi grozne u svojoj ispraznosti, nije to više bilo ni razočaranje koliko naprosto nije bilo ništa, i mahom sam se radovao jedino tome da gledam staru godinu kako, nemoćna da priredi još neko grdilo, umire tu pred nama, priznajući da nas ipak nije dokusurila.
Nevolja je što ta kučka pri smrtovanju iskoti svoje mladunče; „gde ja stadoh, ti produži“ i tako to, ne dajte se zavarati time što je goluždravo, staće na noge čim zaminu prazni praznici i počeće da ujeda, nije ni progledalo a već laje. Što se mene tiče, ove poslednje godine razmnožavale su se pupljenjem: to nisu deca, to su klonovi, savršeno ružne kopije.
S tim na pameti, nikaknjikavo raspoložen, počeo sam da pišem stihove za novi album; bespomoćni prkos, jalovo kontralajanje na godine koje te ujedaju i komadaju. Pandemija je potom najzad dozvolila da to urimovano dnevničenje i snimimo, te da pre koju nedelju stigne do slušalaca.
Nešto poput romana u stihu, direktno uključenje u lično ništavilo, ne baš prostrano i privlačno kao ono more na kiši; više skučeno u svoj mikrokosmos. Ali takođe s fenjerom u mraku, i to nekim koji nas, možda, neće zaobići. No za publiku, priča nije eksplodirala katarzom na kraju; detonacija se desila na pesmi koja je izašla koji dan pre samog albuma, a čije je mesto na njegovoj sredini. Nećeš nam valjda ovde tupiti o sopstvenoj pesmi, kažete sad vi. Naravno da neću.
Podeliću nešto drugo: izvesnu zatečenost efektom.
Ukratko: ljudi su pisali da sam napravio himnu svih budućih protesta, a pesma je zapravo krik ličnog odustajanja.
Privremenog, je li. Poenta albuma kao celine svakako je suprotna: iznalaženje nove nade i volje, u sebi samom i u svetu okolo. Ali to mesto, ta sredina priče, to je tačka pucanja: neko ko nas kroz sedam pesama besomučno laže da ga je baš briga, i znamo da laže, naprsne tokom osme i izlije se u devetoj – devet je, kô velim, zgodan broj za porađanje, pa makar porađanje besa.
I sad, dobro, reči su moj posao pa može biti da je sugestivno sročeno, naročito kad je iz džigerice, ali je u najmanju ruku čudno kada ljudi u očiglednom odustajačkom pokliču, u tome da neko Velikom Meštru Sviju Hulja kaže evo ti sve, ućutaću – prepoznaju poziv na pobunu. Zabuna, čini mi se, vredna pažnje: zar su odustajanje i pobuna stvari koje razlikuje tako sitna nijansa da se pretapaju i mešaju? Zašto bi masa na demonstracijama protiv nekog vlastodršca klicala evo ti sve?
Moguć odgovor: zato što odustajanja prethode pobunama, a beznađe nadi. Zato što bespomoćnost, na duže staze, izluđuje ljude, i bilo šta što nam se učini iole vernim ogledalom te bespomoći – tera na gnev. Ništa se neće promeniti zbog neke tamo pesme, ali hoće zbog onoga što u ljudima dogoreva. Do nokata. Pesma je samo škripa tih nokata po tabli.
Pa, dragi ljudi, ja sam Marko, a ovo je moja kolumna u Danasu. Želim nam svima Novu godinu, onu u kojoj nas fenjer nade neće promašiti. Makar pao na tle i napravio požar.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.