Deca. Na Kosovu je pucano na decu. Dete je u zvaničnoj delegaciji na proslavi Dana Republike Srpske, ali nije. Predsednik poziva da pravimo decu.
Amber alert je model širenja i objavljivanja informacija javnosti u specifičnim slučajevima nestale dece.
„Deca“, delo Milene Marković; Irena Popović adaptirala u sjajnu predstavu, ima je u Narodnom pozorištu. Ali mi, sveukupno gledano, kao da ipak nemamo predstavu šta se dešava.
Oko ovog deteta u delegaciji nikakvog konsenzusa nema: oni koji kažu da to nije dete, kažu da je bilo u delegaciji, a oni koji kažu da je dete – kažu da nije bilo.
Međutim, ni najnoviji događaji na Kosovu ne izgledaju isto svima, ili bar tako neki očekuju.
Moj drug Vidojković pre koji dan je kroz kolumnu preneo jednu čak i za naše očudovištene prilike besprizornu zajedljivost: neko mu se na fejsbuku javno raspitivao hoće li osuditi pucanje na decu, on i Kesić i tako ta fela osvedočeno izdajnička do mere da im nije žao ni srpske dece.
Što vraća na staru dilemu iz ove moje rubričice: pri takvim ogavnostima uvek se zapitam je li gore ako neko to piše zato što je plaćen – ili zato što tako zaista misli.
Danas je dan za moju kolumnu, dakle moja javna prilika da najoštrije osudim to što su albanski ekstremisti učinili.
Da pozovem na mir sve one ljude koji ekstremisti nisu, još više one koji jesu, ako vredi pozivati. Da izrazim žaljenje što su tenzije eskalirale u to, jer sam se duboko nadao da ipak neće.
Moj utisak pri onoj nedavnoj poseti Kosovu bio je da napetosti svakako ima, ali da se više nikome ne ratuje; to se, nažalost, nikad ne odnosi na baš sve ljude. Ima zveri sposobnih da pucaju čak i na decu. Nadam se da će zločinci odgovarati pred zakonom.
Da li se, međutim, osećam bolje sad kad sam ovo otkucao?
Ne. Nimalo. Bio je to čin priznavanja potpune nemoći da nešto zaista uradim i promenim. Što je priroda svakog našeg novijeg „najoštrije osuđujem“.
Niko ne naglašava da piše zaoštrenom olovkom, zašto bi; najoštrije osuđujemo jedino onda kad znamo da nam je osuda u osnovi tupa, jalova. Fraza je došla iz jezika diplomatije, registra koji celofaniše reči: tamo se crno kaže „ne baš belo, naprotiv“.
Onomad kad su nas bombardovali, mislio sam da nešto ima da znači što Rusija najoštrije osuđuje to; nešto i znači, ali ne previše: znači „to mi se ne sviđa, ali neću da se mešam“ ili „to mi se ne sviđa, ali ne mogu da pomognem i JBG“.
Kod Domanovića u „Stradiji“ ima deo o takvim kolektivnim rezolucijama koje nešto osuđuju a ne urade ništa: kaže jedan, ako ovi udare još gore, mi ćemo osuditi još oštrije, da se stresu kad čitaju. I eto, mi smo odlučili da se takmičimo u bespomoćnosti, da dobro prebrojimo jesu li svi najoštrije osudili – i da najoštrije osudimo one za koje mislimo da nisu najoštrije osudili – pa smo tobož mirni.
A nismo, svi smo uznemireni, i to međusobno hvatanje za guše i premeravanje ko je više uznemiren nije rešenje ni za šta. Samo liči na ono natplakivanje po sahranama gde se stepen ožalošćenosti meri decibelima.
U tom svetu najoštrijeg bespomoćja Predsednik opet apeluje da još nekoga dovedemo u ovaj kazamat, da nam kazamat ne presahne.
U to ime nudi razna državna mita i olakšice, praveći se da ne zna kako se ljudi sve teže odlučuju na taj korak ne zbog cene pelena i kašice koliko zbog opšte bezbudućnosti.
Kad ono behu protesti ispred Informera, dobio sam poruku na mrežama: „Za koja se ljudska prava ti boriš, imaš pedes godina a nisi se oženio i napravio decu, nemaš ni kučeta ni mačeta.“
Obaška što nemam ni približno pedeset i što imam eto bar dva mačeta, suština je ista kao i kod ovog apela s najviše instance (koja na naše živote gleda s najviše distance): zanemarite gde živimo, razmnožavajte se.
A ja, naprotiv, znam mnoge koji to ne čine baš zbog toga što žive tu gde nikakva prava nisu bitna. Tu gde oružje večito zvecka. Tu gde je potrebno ozbiljno animiranje stanovništva da se usvoji Amber alert umesto da se to naprosto uradi.
Tu gde se umišlja orden za najoštrijeg osuđivača-bespomoćnika. Svaki put kad ga neko meni dodeli, kad kaže u ala si im rekao, obučem kaput da tu značku prekrijem. Sramota me. I tuđe i svoje zablude da smo time nešto postigli osim sedativa za savest.
Iako ti stihovi ne stoje na kraju romana Milene Marković, Irena ih je premestila na kraj predstave:
Toliko se puta zemlja okrenula
Toliko je naših u grobove ušlo
A mi i dalje nismo ljudi nego
Neka strašna deca
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.