Onaj koji je rekao NE

Jer u našoj verziji, on nije svemoćni ostrvski duh.

On je, naprotiv, duh samog sebe, utvara koja se na oči publike odvoji od sopstvenog leša i još jednom, u dugom samrtnom flešbeku koji ova predstava jeste, proživi svoj udes.

A udes veoma ima veze s našim aktuelnim ovde-i-sad: reč je o onome ko nije (na vreme) rekao NE svom gospodaru Prosperu (čije ime nosi jasnu simboliku, je li).

Na stranu rad na songovima i iskičmljenje oko uloge (koja mi je, kao ne-glumcu, pripala zahvaljujući rediteljskoj viziji, ne zahvaljujući mom samopouzdanju – sa samopouzdanjem sam zapravo imao priličan rodeo tokom procesa), važan i uzbudljiv deo rada na komadu odnosio se na našu zajedničku psihologizaciju i karakterizaciju lika: trebalo je proniknuti u to kako Arijel funkcioniše ako se delo koje je formalno komedija „prevede“ u tragediju; to je tragedija koja nemilice zahvata sve svoje učesnike, sve koji su se zatekli na poprištu jedne osvete.

Na ostrvu mržnje, s kojeg je beg, izgleda, nemoguć za bilo koga ko se nasukao.

Na ostrvu koje liči na prostor što ga ovih dana zovemo „regionom“.

Priča, i kod nas i kod velikog barda, ide ovako: Prospero, svrgnuti vladar Milana, od strane zaverenika biva bačen u more, zajedno sa svojim detetom (ćerkom Mirandom); uspeva da preživi i da zavlada novim kopnom, gde dvanaest godina doji ćerku mržnjom i strpljivo čeka dan odmazde – dan kada će napuljski kralj sa svojom svitom, brodom, proći baš tuda; brod će nasukati njegov sluga Arijel, kadar da izazove buru kakva na pučini nikad nije viđena, a Miranda će se, tipično šekspirovski, zaljubiti u princa Ferdinanda, sina porodičnog neprijatelja, pa će ljubav dece probati da se suprotstavi mržnji roditelja.

Naučnik Arijel shvata da je njegovog gospodara ta mržnja sasvim uzela, ali – opet šekspirovski – okleva da učni ono što se učiniti mora: da se suprotstavi. Pitanje: zašto, i u originalnom tekstu i kod nas, neko tako moćan pristaje da služi?

Zašto čeka da mu gospodar da slobodu, umesto da je sam uzme?

Dakle, taj Arijel može sve, ali nikako da preduzme išta, zato što ne sme ništa. Ispostavi se da ovo nije baš sasvim tačno: svestan razjarenog ludila svog gospodara, on vuče izvesne zakulisne poteze u cilju spasavanja ma koga od metastazirajućeg zla – ali to čini u potaji, vidno strepeći za sebe i za druge – pa i za Prosperovu dušu; nijedna rečenica njegovog prkosa ne biva dovršena, svako verbalno koplje upućeno gazdi samo sebe precvika čim poleti ka meti.

U pokušaju da se ovo dokuči, stižemo do paralela s našom svakodnevicom.

S jedne strane, Arijela u pokornosti drži osećaj zahvalnosti: Prospero ga je oslobodio lanaca i dao mu priliku. Ali s druge (i još važnije) strane… znate ono kad se glodar, iako ga zmija još ne napada nego samo fiksira pogledom, okuje strahom i ne mrdne s mesta sve dok ne bude pojeden? Ta paraliza volje, blokada pomisli da šansa za spas uopšte postoji, odgovorna je za pogibiju čak i više no sama spretnost predatora. Arijel se pred sobom brani kao Ajhman pred sudom: frazom „samo sam radio svoj posao“. Jalovom idejom da naša ruka nije baš naša ukoliko joj je nešto naređeno.

To je žalosni refren koji će se našom zemljom oriti ako ovaj režim ikada padne: nikakva slobodarska himna, nikakav veličanstveni citat zapamtljiv istoriji, nego horsko, zaklinjuće „samo sam radio svoj posao, nemojte mene“.

Doduše, biće varijacija na temu. Jer kako će, na primer, jedna Zagorka Dolovac moći da se sakrije iza tog pokliča kad se celi jedan zaseban ogranak naše nesreće bazira baš na činjenici da ona nije radila svoj posao?

Kako će sva ona dobroćudna lica što smatraju da im je apolitičnost deo posla koliko i sastavni deo ličnosti braniti činjenicu da su taj samozadati posao izneverili baš kad je došlo do nekih vrlo političkih kampanja?

Ispada da naš usud podjednako niče iz toga što su jedni vrlo predano obavljali svoje nečasne zadatke, a drugi odbili da rade one časne. Ima li tu, onda, nade?

Nade biti mora, jer bez toga nema smisla živeti. Naša verzija Arijela na kraju ipak stane u odbranu poslednje crvene linije. A to su životi neke nove dece. Ideal nimalo apstraktan, takav da se zapravo pre može nazvati obavezom.

Ne može se sklopiti dogovor sa zlom, jer ono stalno diže ulog; ono na šta pristanemo danas pogoršava se koliko sutra. Kad zlu daš prst, ne uzme ruku nego te uzme celog.

Neka taj dati prst, zato, bude onaj srednji.