Oni i mi, opet

U punoj gadosti ovdašnje tipičnosti, svako „i mi smo stradali“ mora dobiti svoje „ne nego mi, a vi lažete i preuveličavate“.

Shodno tome, naša prestonica uskoro će po kvadratnom metru imati više Ratka Mladića nego stanovnika; pejzaž izgleda kao slikovno ljubavno pismo mlađeg Vučića ovom sadašnjem: neki dan sam video generala čak i na zidu pokraj vrtića – Šilja pa Paja pa on, da i deca nauče; oni koji precrtavaju reč „heroj“, ćirilicom ispisanu, napišu „zločinac“ latinicom, da međusobno provociranje bude potpuno i da se Prezidente maksimalno raduje što je sobalio obe strane u potpunu infantiliju kalibra „ko će više da napiše/obriše“; to mu daje prostora da podvali Rio Tinto i sve ostalo što mu pada na razigranu pamet.

Za to vreme stižu vesti iz Hrvatske: kultni tandem Tram 11 ima, posle 22 godine, novi album, na kojem spominje „mit iz Jasenovca“; gostuju u emisiji gde voditelj kaže da se mi Srbi „šlepamo“ uz jevrejske žrtve i preuveličavamo, a program završava uz „dragi Hrvati i drage Hrvatice“, što će reći da je ostalo gledateljstvo valjda nedrago.

A to je samo vrh ledenog brega, stvarno da se smrzneš ledenog.

Priča ide ovako: izdavačka kuća Menart ogradila se od ovog albuma i na njemu izrečenih stavova, te ga povukla iz prodaje (ali tek kad su, nakon dobrih recenzija, stigle i one druge; do tada im je, izgleda, sve to bilo baš super).

A u najspornijoj pesmi kaže se i ovo: „Balaševići, nema vam države ni na igrici. Pušite ku*ac za ćirilicu na Ilici.“

Ako sam dobro razumeo, odnosi se na to što su poštovaoci pokojnog kantautora izašli da ga ožale, pa tom prilikom nešto napisali našim pismom.

Članovi benda poteze cenzurisanja pripisuju „leftstapu“ (objašnjavaju: levičarski gestapo) i pozivaju se na slobodu govora.

Što je planetarna tema: znamo da govor mržnje stoji na granici slobode govora, ali (navodno) ne znamo s koje strane granice. Jer, strogo tehnički, mržnja je mišljenje, je li.

I sad se oko toga lome koplja, vrlo javno i glasno.

A ja gledam i mislim se: poznajem čoveka čiji su to stihovi.

Bili smo zajedno u Srebrenici.

Stajali na onom mestu.

Mislio sam da delimo osećanje da „prebrojavanje“ nije tema nikome ko se oseća kao ljudsko biće: i jedna nevina žrtva je mnogo.

Dosećam se mučne misli jednog od likova u mom romanu „Higijena nesećanja“; u nekoj pauzi pucnjave na frontu, nervno sasvim rastrojen dok gleda leševe kako plutaju Savom, pomisli: „Blago njima: za razliku od nas, oni više nisu ni Srbi ni Hrvati ni Bošnjaci. Za njih je ovaj užas zauvek gotov.“

I mogao bih sada svom silom da se ostrvim na tu strašnu uvredu o Jasenovcu, emotivno sam vrlo blizu tome.

Ali suština je nešto drugo: kad ovo gledam i slušam, kroz glavu mi ide scena iz Arsenijevićevog „Potpalublja“ gde narator gleda raspamećena lica na ulicama, devedesetih, i umesto mržnje, preplavi ga osećanje da mu je naprosto žao.

Svih ljudi.

I kolektivnog ludila čiji su taoci.

Zanimljivost: na tom albumu gostuje i neki hrvatski Marčelo.

Da, stvarno, tip se tako zove.

A nama se, jbg, zalomio ovaj ovdašnji Marčelo, koji u aktuelnoj pesmi ima stih „… samo ne mrzim nikog, rođen kao Jugosloven“ – što se u nekim glavama čita kao simptom jugonostalgije ili setno maštarenje o nekoj novoj Jugi.

Kao, ja sam jedan od tih „Balaševića“.

Da vam kažem nešto.

Prvo, svaka nostalgija koju čovek sebi dopusti duže od dve čašice – postaje pogubna.

Mazohizam kojim prividno pothranjuješ sebe, a zapravo te jede.

Neprijatelj s dragim licem prijatelja.

Razglednica s mesta koje je nemoguće istinski ponovo posetiti.

Drugo, kao neko ko je godište ’83, nemam ni približno materijala za ovaj konkretni podžanr tugovanke; pamtim ono nešto spokoja u ljudima, bar kod većine, ali nisam nesvestan šta je sve bauljalo ispod.

I treće, ne mislim da je pametno ikada više na istoj žurci (državi) okupljati zvanice koje su pokazale približno jednak kapacitet da se grle i bratime i da se kolju, u zavisnosti od toga kako ih kad pukne vinjak (pod „vinjakom“ se podrazumeva bilo šta što ih u tom trenutku opije, najmanje ciljam na alkohol).

Meni uopšte nije pitanje (niti predmet sanjarija) kako da ponovo budemo cimeri, nego kako da budemo dobre komšije.

Nije pitanje kako da se volimo, nego kako da se ne mrzimo. I najvažnije, kako da ne poguramo neku novu decu u krvoproliće, jer duboko verujem da bi sledeća takva stvar bila još pogubnija od one prethodne.

Ko to ne vidi, bojim se da ne sluti dobro ni svojoj ni drugim nacijama.