Opus kolege Šešelja

Beogradski sajam viđen je kao sledeća meta. „Da li ćemo zaista tako mirno da posmatramo kako nam ruše sedamdeset godina istorije? Kako nam razaraju i pretvaraju u građevinski otpad hodnike kojima i danas odjekuju glasovi Kiša, Krleže, Crnjanskog, Daviča, Andrića, Pekića…?”

Iako najdublje delim osećanje s kojim je Dejan iskucao ove rečenice – puki pogled kroz prozor tera me na žestoku strepnju od svakog retorskog pitanja kalibra „da li ćemo dozvoliti”. Ne deluje da se visoko kotiramo na svetskoj listi nedozvoljavača bilo čega poganog: ovde, na koncu, sve prođe, ma kakva iskrena buka i bes išli uz to kao… kako ide ona nova reč, prikačica? Jer teško je prikačiti razum i skrupuloznost onome što se ovde dešava kad imaš posla s tako posebnom simbiozom: pohlepni kojoti praćeni su jatom ptica prikačica, koje za sitan ćar odobravaju grande lopovluk. No, nade za Sajam možda još ima… ako se za njega solidarno založi i kolega Šešelj.

Avaj, slaba vajda od uzgoja takvih nada: slutim da je kolezi svejedno gde se Sajam održava. Mogu ga i bilo gde drugde isto tako istovariti na dan otvaranja i pokupiti nedeljicu kasnije, nije da nisu izmeštali i veće institucije. A vrlo je važno da opstane taj četnički regrutni centar za naše najmlađe – jer, ako niste znali, fotku s vojvodom klinci na Sajmu ne mogu dobiti ukoliko se ne izjasne da su četnici. Ič ga ne mrzi da ponovi tu ljupku vrcavost onoliko puta koliko omladinaca priđe. Moglo bi biti da se čak usvojila i rodnoravnopravna reč, ta rak-rana što inače razara srBstvo, jer prilaze i devojčice – a od svih tih reči verovatno jedino četnikinja ne zvuči rogobatno. Mada ne tvrdim. Uopšte mi nije nezamislivo da i devojčice pita da li su četnik.

U jednom televizijskom prilogu o ovom fenomenu, Vlada Arsenijević reče da se to dešava otud što za decu vojvoda nije isto što i za nas: „U njihovim glavama, on je smešni čika s velikim trbuhom iz rijalitija.” Pride su perifernim sluhom čuli da je na tamo nekom sudu šuknuo celom svetu i osvetlao nam obraz, koji nesumnjivo imamo i otad je fluorescentan. Oni nisu u direktnom prenosu gledali kako vrli službaš izvaljuje štos sa zarđalim kašikama, praćen smehom i aplauzom; moje detinjstvo bilo je pak začinjeno baš tim krasnim igrokazom, a moja zemlja nije učinila ništa da se trajno odrekne šaljivosti „čike s velikim trbuhom”. Što nas privodi sadašnjosti: na dan raspisivanja izbora, stigla je i vest da će se drim tim Voja-Aca-Toma ponovo okupiti. Veliki pokret koji je Prezidente pompezno najavljivao u stvari je nova SRS. Prosto da te uhvate žmarci miline kad to pročitaš.

Kad bi vredelo pričati (kao što ne), ne bi bilo nezanimljivo podsetiti da u koleginom pozamašnom opusu ima i dela posvećenih ostalim članovima svetog radikalskog trojstva; naslovi su sočni kao i svi ostali. Podsetiti da Martinović sebe smatra magarcem što nije odmah prešao u naprednjake no neko vreme ostao u stranci s kojom se, evo, nanovo venčavaju. Podsetiti da se na veselim okupljanjima radikala klicalo ni manje ni više no „Vučiću ustašo”. Kad bi vredelo pričati, zašto bi ovo bilo važno? Pa, zato što svedoči o tome koliko reči ove ekipe vrede. Šta su sve sposobni da izgovore i da preko toga očas posla pređu: kad AV navodi koliko je mostova izgradio, verovatno broji i ove. Važno je zato što, tako isto kao sebi međusobno, ove komplimente već tri decenije dele i drugima: kad nekoga drugog nazovu izdajnikom, to ima težinu taman koliko i kad tako tepaju sebi. Svaka radikalska teška reč, optužba, uvreda u stvari znači „onaj ko neće s nama da se dogovori da zajedno vršljamo”, i ništa više. „Govno je ko neće nama pod skute, Santa Maria della Salute.” LJubazni predlog kolezi za naslov nove knjige, ako s proze pređe na poeziju.

Stara ekipa zbija redove, naočigled naroda koji nije hteo da čita između redova. S takvom ornošću za čitanje, sve mi se čini da ćemo ipak dozvoliti izmeštanje Sajma knjiga. Muka je samo dok ljude izmestiš iz njih samih, posle sve može. Taj 17. decembar vrlo je pošten dan: ne samo što su karte na stolu, nego se potegla i teška artiljerija štihova, pa još na to predsednik reče da nikakvih izbora posle neće biti do 2027. Ja mu ništa ne verujem osim kad preti sopstvenom narodu. Ako vam ovo ne zvuči kao pretnja, onda ništa.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.