Ozimandijas, kralj pepelišta

Laž je verbalni izum koji dođe kasnije, ljudsko mladunče ne progovara da bi lagalo. Upotreba reči počinje imenovanjem stvari, željom da se oslove tačno; izgleda da je ipak to primarna svrha jezika. Čovekova psiha naštelovana je tako, to su joj fabrička podešavanja i u tome je nevolja svih lažikaža. Ko dovoljno dugo govori, neminovno će se odati kroz ono što kaže i ono što namerno izbegava da kaže, reče svojevremeno dobri Jung; dvanaest godina danonoćnog javnog trtljanja zaista je više no dovoljno da se ovaj uslov ispuni. Stravično je, ali antropološki fascinantno, čuti premijera jedne zemlje kako nekontrolisano saopštava istinu: ne možete nas, kaže, srušiti ni zbog smrti 15 ljudi, ni 115, ni 1115. Ne možemo stati s velekradovlukom zbog takve sitnice kao što su tuđi životi, pa mi smo od one fele što je slala tuđu decu u ratove onoliko puta.

Sad nema rata, ali – jedva se suzdržavamo, jedva čekamo da vas lično bijemo, kaže pak onaj jedini član po kome će se nešto zvati i već se zove: jedan fruškogorski bizon, setimo se, ni kriv ni dužan dobio je na javnom kumovanju ime Đuka. A Kolovođa javašluka, onaj koji bi po ovlašćenjima morao biti tek maskota državnih protokolarnosti, autuje se više no ikad: priča da je vrhovni komandant službi, popuje ministrima, misli da se studenti obraćaju njemu, upoređuje sebe s diktatorima. Kao karta kralj, sličica s dve gornje polovine i nijednim nogama za bežanje, jer to mu ne treba, više puta dnevno obrne se i pušta različito lice svoje dvoličnosti da priča: do podne vređa mlade da su plaćenici i šaka jada, od podneva ih poštuje, zove da razgovaraju i nutka im jeftino skućavanje unutar svinjca koji je od zemlje napravio. Da, ovo je vaistinu vreme istine. Čak ni njeni zakleti mrsci ne mogu da uzbegnu od njene gravitacije.

Ministarka prosvete imala je prilično neugodan susret s istinom u Nišu: mladost ove zemlje ju je izviždala, jer celu svoju kukavnu karijeru radi za silu protivnu njima. Neko pali štale ljudima po obroncima Kopaonika, gde je zgodno mesto za hotele. Plač čoveka kome su životinje žive izgorele još jedna je slika koja budi Srbiju: solidarno, zajednički, ljudi su prionuli protiv neljudi i pomogli da se sredstva prikupe. Jedan školski direktor kleči pred drvetom dok mu đaci i nastavnici blokiraju školu ištući pravdu; moli oprost onamo gde ga možda još ima, jer mu ljudi kukavičluk i ulizištvo neće oprostiti. Mučno ga je gledati kad proba da progovori; njegova uništena duša javlja se s drugog mesta, potmulo i pogubljeno. Rio Tinto pravi koktel-žur u Hiltonu; pobunjena Srbija upada u hol. Na pretnju osoblja da će zvati obezbeđenje, mladi Jevđa izgovara istorijske reči: „Zovi odma. Ja bre njivu branim, odjebi.“ Isplivava i da je vlast špijala novinare i aktiviste, u saradnji s policijom. Da, istina je nezaustavljiva, i više nema ni rukavice ni filter.

U jednom intervjuu, Ćuta pita šta bi bilo da je onaj famozni porše prešao preko nečije glave kad je uleteo u ljude onamo kod pijace. Isto važi i za sva ostala kolska uletanja i naletanja, a svakodnevna su. „Šta bi se desilo u Srbiji? Bila bi nova Čukur-česma. Ja se toga plašim, jer se (predsednik) okružio ubicama.“ Imamo posla s ljudima koji zaista misle da je batina iz raja izašla, ne razmišljajući o tome da bi ostala unutra da je valjala. Normalan čovek teško pojmi da je u rajskom vrtu ikada i bila.

Batina ima dva kraja, ali situacija samo jedan. Od razvoja situacije u ovom trenutku strepi svako ko u ovoj zemlji živi. No najviše oni što istinu smeju da pogledaju samo kroz zavesu. Oni kojima je istina najužasnija elementarna nepogoda.

Oni kojima su obrazovanje i pamet neprijatelji ne mare za davnu Šelijevu pesmu što kazuje šta od svakog silništva, što je mislilo da je zauvek, ostane. Putnik mu neki, veli pesnik, ispriča o ruševnim ostacima sile:

…a na postolju samom ovakav natpis ima:
„Ozimandijas ja sam, svi klanjaju se meni.
Gledajte dela moja i strepite pred njima!“
To ostalo je samo, a gde kip beše slavan
sad ruševine leže sve smrskane na tlima;
oko njih na sve strane pust pesak leži ravan.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.