Panika u režiji

Svedoci tvrde da je to bio istinski prizor spokoja, tako da svi eventualni prigovori na način postignuća nirvane ne mogu da sobale činjenicu da je postignuta. Kako se kolumne što izlaze petkom pišu u četvrtak, jasno vam je zašto potežem ovu toplu ljudsku priču: jedna vrlo slična upravo se odigrava, ili bar pokušava da bude odigrana. Paralela je verna i doslovna: televizor je takođe televizor, od gledalaca se očekuje ista reakcija, jedino što se ne želi jeste da prošapću reč „predstava“, jer bi ih to odvelo do zaključka da im je poslužen i neki sedativni halucinogen.

Jer, gledaoci kao da su zaspali u jednoj zemlji, a probudili se u drugoj: sinoć je pao sneg – inače poznat po tome što ne pada samo da prekrije breg, no i zato da zverad pokažu svoj trag – a danas je sunčan dan; juče smo bili zemlja izjedena korupcijom i nečoveštvom, gde je policija u stvari partijska milicija a sudovi postoje tek kao zgrade – a danas, oba ova organa magično su isceljena i rade. Ovo sledi nakon teške tragedije u Novom Sadu, zločina iz bezobrazluka, koji je odneo petnaest ljudskih života; društvo se probudilo, ustalo protiv ubilačkog nemara neimara takve jave i javilo da mu je napokon dosta, što je dovelo do toga da se država seti da je država, a neljudi da su nekad imali nešto čovekolikosti.

Bezočni su progledali, jer su očevidno preterali – presađivanje savesti odjednom je realan medicinski fenomen, svedočimo čudu pod prisilom; nedužni, predstavnici onih koji su se protiv nepravde pobunili i dalje su u zatvoru, ali dok ovaj tekst stigne do vas možda budu i pušteni, jer ćelije moraju da prime prave krivce. Pale su i neke ostavke, jer ko bi mogao ma i jedan dan da sedi u fotelji nakon masovne smrti s kojom makar nominalno, kamoli direktno ima ikakve veze? Sve to tako i treba i mora, dan nakon onolikog i onakvog užasa. Prvi novembar, dan novosadskog pakla, bio je juče, zar ne?

Ne. Bio je pre dvadeset dana. Pre tri nedelje. Veliki lutkar, onaj do kojeg sve strune vode, režirao je ovaj sad dan čitavo to vreme, jer nije baš tako lako promeniti žanr, zameniti stalnu postavku teatra apsurda nečim što ima bar naznake realizma. Dvadeset dana trajale su pripreme, scenosled se u hodu menjao, a trebalo je pride održavati redovni repertoar dok se iza kulisa pregovara s glumcima ko bi mogao da iznese uloge. Ič nije lako, jer tu ima dobrano netalentovanih da odglume ljudsko biće, još se sve to i ulenjilo – pogledajte samo ostavku Tome Momčine, osobe opšteskučene darovitosti: toliko je izujedan savešću da ga je čak mrzelo i da nauči tekst. Njegovo pokajanje glasi ovako: „Za Vučića i Srbiju uvek sam tu.“ Umesto replike, reče didaskaliju.

Uhapšeni Vesić odmah se oglasio iz svoje uhapšenosti (jer to tako može, eno oni nedužno utamničeni svakog dana nam se javljaju) da nam kaže kako se otprilike sam uhapsio, što je prirodan produžetak one iste moralnosti koja podnosi ostavku izjavljujući da ne oseća trunku krivice. Dok su ovi naturščici kako-tako navežbavali svoje role, s režimskih medija slušali smo za šta su sve krivi oni bivši a nisu snosili odgovornost, što je taman isto kao da se ubica na sudu brani podatkom da postoje i neke ubice kojima zakon nije doakao, pa što onda on da ide u zatvor, nije fer. Oni nevini ljudi iza rešetaka – za neke ne znamo ni gde su i šta im se onamo dešava – čame, dok Režiser merka pogodan trenutak za razmenu: „Kad spremim predstavu, a ona podrazumeva neko tobož hapšenje krivaca (od kojih u daljem toku radnje, kad se publika primiri, naje*bati neće niko ni osrednje bitan), ja vama pustim taoce koje držim, a vi se meni skinete s vrata i svi se lepo vratimo na status quo naš nasušni.“

Eto šta je u ovoj priči ona pečurka s početka: da bi se simulacija stvarnosti održala, neko od krivih mora biti tobož uhapšen, demonstranti moraju biti pušteni, gledaoci moraju zagrliti TV s utiskom da država ipak postoji – a to što će deset posto njih, nimalo spokojno, kroz zube reći „kakva predstava“, to su oni isti koji inače proziru Oz, što se već dvanaest godina pokazuje bezopasnim po Čarobnjaka.

Međutim. „Barem smo ih naterali da glumataju pravdu“, kaže mi drugar iz benda danas. I zaista, nije malo. Budite sigurni: ova predstava, ma kako bila predstava, iznuždena je pritiskom, i muče se u režiji. Nema stajanja, braćo i sestre, pritisak se mora nastaviti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.