Pismo iz budućnosti

Tako bar reče čovek koji im je neobičnu poštu uručio, nakon čega se izgubio u gomili; namere mu nisu bile pročitljive s lica, za razliku od prilično čitkog rukopisa. Njih dvoje zapravo je bilo troje.

Zbog trećeg su tog dana i izašli na ulice: ona je bila u četvrtom mesecu trudnoće.

Zato su tu: zbog besa i očaja, zbog nade, zbog vere u budućnost, brige za bližnjeg. Takvi, rasklapaju papir i čitaju:

„Godina je 2024. Ljudi su masovno na ulicama, Ivica Dačić je ministar policije. Na desetine aktivista biva uhapšeno, stanovi su im pretresani, telefoni zaplenjeni, pod optužbom da ruše ustavni poredak. Među njima je i jedna trudnica, kojoj su rekli da isleđivanje neće dugo trajati zbog njenog stanja; o njenom stanju znali su samo porodica i ginekolog. Režim lobira za stranu rudarsku kompaniju, uzduž i popreko globusa poznatu po tome što iza sebe ostavlja pustoš; ideju da se u Srbiji kopa litijum, koji treba EU – podržava EU, u koju nikad nismo ušli niti joj se iole primakli, a jedna nemačka zvaničnica otvoreno izjavljuje da se u njenoj zemlji – koja litijuma ima još više nego mi – neće rudariti jer nije ekološki bezbedno, nego u Srbiji, jer ovdašnja vlast garantuje sprovođenje tih visokih standarda koje Nemačka nema. Pod tom vlašću, koja to garantuje, prestonica je jedan od najzagađenijih gradova na svetu, vagoni s opasnim supstancama svako malo iskaču iz šina, voda postaje problem, na Suvoj planini stoka umire od žeđi, za pet godina posečena je polovina šuma. Predsednik je Aleksandar Vučić, ima apsolutno vlast i kontrolu nad svim medijima s nacionalnom frekvencijom. Već duže od decenije ne skida se s TV-a, čak je imao sprdalačku kampanju u kojoj ljudima izlazi iz frižidera, u koji je onoliki stao belodano samo zato što je unutra potpuno prazno. Nijedna institucija ne radi u korist građana, nijedan njegov čovek ne snosi posledice za svoja protivzakonita nedela. Obračun s neistomišljenicima na svakom je koraku, od cenzure, otkaza i nezvaničnih, ali i te kako očiglednih zabrana rada, do laganja i blaćenja svakog pasusa njihovih biografija ne samo po tabloidima, nego i sa skupštinske govornice: kleveću se akademici, naučnici, doajeni glumišta, novinari, svima njima svakodnevno stižu anonimne pretnje, godinama. EU ignoriše sopstvene izveštaje o teškim nepravilnostima na izborima iz decembra; jedan strani posmatrač tada je izjavio da ovako nešto nigde i nikad nije video. U celoj zemlji ima samo jedna opština gde vlast nije na vlasti; šuška se da će se onamo izbori uskoro ponoviti. Opšte je mišljenje da predsednik u spoljnoj politici sedi na više stolica, ali zapravo sedi samo na jednoj: svojoj; da sa nje ne bi bio preturen, trguje budzašto zemljom, vodom i vazduhom; kao devedesetih, samo perfidnije, raskućava ljude ubeđujući ih da ih brani, optužuje i dalje svakoga ko misli drugačije da radi za strane sile dok lično radi za sve te sile odjednom i ispunjava svaki njihov novokolonijalni prohtev. Priča danonoćno o tajkunima, a 99,9% njih mu je pod skutom; priča o bivšoj vlasti, a 99,9% njih je kod njega. Prošle godine imali smo u dva dana dva masovna ubistva; gotovo sve žrtve su deca; nakon toga se nije promenilo praktično ništa. Pitanje Kosova je rešeno: sve je predato, ali narodu nije tako rečeno. Danas ćete svrgnuti Miloševića; biće izručen Hagu, gde će i preminuti. Zoran Đinđić biće ubijen za tri godine, ‘šesti oktobar’ postaće fraza za dan koji se nikad nije desio. Iz Srbije godišnje ode otprilike jedan Kragujevac.“

Njih dvoje zakolutaju očima, gužvajući papir. Ne samo zato što ne veruju u putovanje kroz vreme; mnogo više zato što takvu budućnost smatraju apsolutno nemogućom.

Dan miriše na slobodu, i taj osećaj sigurno im neće oduzeti s uma sišavši zlonamernik što je naškrabao budalaštine po diktatu svoje crne mašte, belodano teško obolele.

Pridružuju se masi; načas, ona se osvrne i pogleda prema uličnoj kanti za đubre u koju su prikladno udomili pismo. „Svašta“, izusti uz osmeh.

Danas su sredovečni, ranjeni porazom. Dete im je ovih dana prihapšeno: rešeno da brani ustavni poredak, optuženo je da ga ruši.

Ali znate šta?

Eno ih, sve troje su opet na ulici, i biće.

Jer ne pristaju na defetizam, preko svega i svemu uprkos. Jer se peti oktobar ne relativizuje šestim.

Jer vole svoju zemlju, i to nikad neće smatrati suludim. Jer su na pravoj strani istorije, kao i pre četvrt veka.

Jer znaju da nisu sami. Ako predaja nije opcija najgorima, neće vala biti ni najboljima.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.