Plava poplava

Teorija o trećem januarskom ponedeljku, „prazniku tužnjikavosti”, nikla je iz računice da taman toliko treba dok se prosečni čovekoid iz praznične abrakadabre i poleta vrati u demotivacioni slogan kultnog dr Protića: „Do sada ste shvatili da nijedan problem ne možete rešiti, već samo produbiti.”

I naravno da je to morao biti ponedeljak, a ne neki drugi dan: ne znam da li pakao postoji, ali siguran sam da je, ako ga ima, tamo svaki dan ponedeljak.

A taj Plavi je, vele, dan kad se volja sudari s bezvoljom, ali bez praska i pirotehnike, jer je od proslavnih 200 na sat mic po mic spala na pužinsko mrduckanje – pa sudara zapravo i nema, više je stvar u tome da se volja dovukljala do svoje suparnice, stala i naprosto joj predala štafetu.

Ukratko, to je dan kad nova godina zapravo počinje, carina realizma: što se više suludih nada zapleni, to ćete se bolje nositi s godinom koja vam preti. Razgalite dušu: ovo važi i za one koje ne volite, neće se ni oni sreće najest ako prokrijumčare previše nade preko granice.

Jedan takav, zbog čije celoživotne nevoljenosti svi ispaštamo, sedi na Andrićevom vencu i odande se astralno projektuje u tuđe živote, misli i kolumne – a nekako je red na praznik usamljenosti pomisliti na najusamljenijeg među nama. Ozbiljno kažem, praznici se provode s bližnjima, a

On je naš ukućanin.

Zurim u džezvu i razmišljam o tome je ključanje zanimljiv proces kad ga zapravo gledaš. Voda deluje mirno, kad da imaš uzorak mrtvog mora u posudi: ringla je uveliko crvena, a voda – ništa, stoji. Ali čuje se huka.

I neki je duboki nesklad u tome.

Deluje da tako može zauvek. Pažljivom posmatraču, međutim, ne izmiče izvesna događajnost: mehurići se polako penju na površinu.

To traje.

Pesimista bi rekao da je to sve što će se ikad i desiti: ključanje ne postoji.

A tu kafu sam inače kuvao da bih uz nju napokon dokucao neki intervju koji sam preneo u ovu godinu jer me prošla dobrano umorila i nešto je moralo da pretekne odovud kalendara.

Deo pitanja odnosio se na situaciju u društvu, je li – i postavljena su uoči izbora (rečeno mi da, zbog svih ostalih obaveza, ne žurim, što sam očigledno shvatio prebukvalno).

Odgovori će, dakle, doći sad, tokom postizborne krize, što podrazumeva izvestan otklon.

Legura tog upitnika sadrži komadiće nade, a ko za onu stvar, odgovori će biti direktno uključenje iz Plavog Ponedeljka.

Biće zanimljivo: sećam se da onamo postoji i pitanje ima li kritične mase dovoljne da sobali režim.

Letimičan pogled na pejzaž sadašnjosti ne izgleda kao naročito lepa razglednica: NIN više neće biti NIN, još jedna godišnjica kako nam je ista ta stvarnost oduzela i čoveka kakav je Oliver Ivanović bio, činjenica da su neki klinci proveli praznike pritvoreni pod optužbom da su (ej, bre!) rušili ustavni poredak države, gomiletina dokaza kakva se epska prevara odigrala na izborima – a na koje institucije ne reaguju ni malim prstom… spisak se duži u beskraj, a kad se tako posloži, reklo bi se da živimo pakao nad paklovima: tu ne samo da je svaki dan ponedeljak, nego sve Plavi po Plavi.

Poplava.

Čekam da voda proključa i smišljam odgovor na ono ne baš ugodno pitanje. Kao, biće defetizam ako kažeš „pa ne, te kritične mase definitivno nema, jbg”; paralele s ’96. vele tako, a baš su pljuštale u poslednje vreme. Svi znamo priču o žabi koja se skuvala a da nije ni primetila, u svakom trenu malodušnosti priznamo da smo ona.

Ali onda mi padne na pamet da se ipak desilo nešto novo: sad znamo da kritičnu masu nema ni On.

Pokislost na onom famoznom kontramitingu – svačija, ali najviše NJegova – bila je vesnik da više ne može da pobedi pretnjama, ucenama, potkupljivanjem, nego mora da izvede nešto ovoliko sumanuto, da lažno naseli ljude odasvud u prestonicu, u trafostanice, govornice i na parkovske klupe, te da i tako jedva nakamči sliku koja ni približno nije trijumfalna.

Cela redakcija NIN-a dala je otkaz, Olivera niko nije zaboravio, a ni one hrabre klince: njihovi vršnjaci pojavili su se pred policijom s maskama zeca, pošto ih je predsednik nazvao razbežalim zečevima; s dokazima o izbornoj krađi teraće se do inostranih sudova, a isto to najavljuje i sestra Stanike Gligorijević.

Gledam kako voda u džezvi ključa, i pomislim: ko god ovde zapravo bio žaba, šta god žaba primećivala ili ne, uz njen pristanak i učešće ili sasvim mimo toga – o da, voda na kraju proključa.

Čak i kad je uzeta iz ustajale plave poplave.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.