Ponedeljak, praznik poštenja

Prema pravilima igre, danas vam niko ne sme reći za koga tačno da glasate (što nisam ni činio), niti vas se sme pozvati da uopšte izađete na glasanje (što sam činio mesecima, pa je kanda dosta). Naravno, ne znači da će kolumna zato biti o oblacima i morskim valima (premda ću se uobičajeno postarati da se prošara poezijom). Danas ćemo, kao i inače, baciti pogled na retrovizor nedelje – ali i na ponedeljak, a vi s time uradite šta god vam drago.

Poseta ekipe ProGlasa Nišu nije se, kako je prvobitno zamišljeno, odigrala u pozorištu, nego na platou pred njim: neko odonud tih vrata odlučio je da jedna Ceca Bojković ne može unutra ako će govoriti iz sebe, a ne iz lika. Jednoga dana, zaklinjaće se ti ljudi u sve živo da su ovu odluku pak doneli iz lika, a ne iz sebe.

Pouzdana dojava veli da je moj drug Marko Luis moljen – ako ćemo izričitom zahtevu tepati da je molba – na televiziji s nacionalnom frekvencijom da tu ne svira uživo pesmu koju smo zajedno napravili, a u kojoj hor dece peva kako ne želi da se plaši mraka. To je, dragi moji, mera dubine okupacije: nekome je, pošto se pobrinuo da šire mase ne čuju numeru koja podlo i državorastvorno podgovara na saosećanje i ljudskost, spao kamen sa srca; taj je kamen onda padao i padao, i nikad nije udario o dno, jer ga nema.

Krajnje je vreme da konstatujemo isto što i divni pesnik Draško Sikimić u svojim stihovima: nije to spao kamen, nego srce. Jednoga dana, i ti će se ljudi zaklinjati da su delali iz lika, a ne iz sebe. Ili neće? O, divni ponedeljče, kako te jedva čekam.

Jer, koji je to lik? Nosi tvoje lice, ima tvoje ime i prezime. Kako ćeš (i kome?) dokazati da se lažno predstavljao kao ti? Ako je istina, a jeste, da je stotine hiljada ljudi zaposeo zloduh, krajnje je vreme da se zapitamo ima li unutar ljudske ljuske još imalo nas, i ko će nas ponovo useliti u naša srca i glave ako ne mi. Ne ide to od spolja, to mora iznutra. Ako ti svoju glavu i srce tarifiraš kao jedno „jbg”, niko drugi neće moći da im vrati tržišnu vrednost, to jest da ih sasvim skloni s pijace, gde nikad nisu ni smeli da dospeju. LJudi iz lika možda većinski nisu dobrovoljni davaoci obraza, no obraz svejedno nije kidnapovan i ovo, premda ima elemente, nije talačka kriza.

Obraz je prodat, makar i nerado. Pa kad već spomenusmo Niš, neizbežno smo pri Branku Miljkoviću: „LJudi su mrtvi a ne smrtni, sunce će proći i kroz naše oči neizmenjeno.” No kako ćemo mi proći kroz oči sopstvene dece – a sva su deca naša, i verujem da među njima nema nijednog koje želi da se plaši mraka – to je u stvari jedino pitanje kojim treba da se bavimo u ovim danima tišine.

Dakako, to je veštački, suštinski lažan vakuum koji se odnosi samo na medije: nema nejavnog mesta gde se narednih dana neće pričati o the temi. A bilo bi dobro i lekovito kada bismo vaistinu mogli da se sćutimo i, ovako podeljeni i oduzeti od sebe samih, prisaberemo. Ono Miljkovićevo ravnodušno sunce svejedno će izaći u ponedeljak. Umešajmo još jednog pesnika: „Bojim se da je još budućnosti pred nama”, reče Zvonko Karanović.

Možda ćemo većinski nastaviti da živimo razlepljeni od likova koje igramo, da bivamo pred sobom nešto drugo od onoga što pričamo i radimo, a možda ćemo se i srećno stopiti s rolama (na jedan ili onaj drugi način). Razmišljam o tom famoznom ponedeljku, i sve mi se više čini da će on zagarantovano biti spokojan. Zato poslednji pasus ide njemu.

Ako su izbori, makar u načelu, praznik demokratije – ponedeljak će biti, ne načelno nego suštinski, praznik poštenja. Svi ćemo se, to je sasvim sigurno, probuditi u zemlji koja više ništa ne krije. Zemlji u kojoj nema jedne jedine punoletne osobe koja, činjenjem ili nečinjenjem, nije odgovorna za prugu na koju smo postavili voz.

Kad se stvar samo malo bolje promotri, ono „možda” od malopre u stvari nije tačno: u ponedeljak, više neće postojati nikakvo „iz sebe ili iz lika”. Svi ćemo napokon postati jedno sa sobom, bez prava na žalbu i kajanje. Svi ćemo znati na čemu smo, i to prihvatiti s filozofskim mirom, što bi rekao Jovo Bakić. Tu je kraj svake neizvesnosti: ovako ili onako, biće gotovo. Kamen ili srce, tek – nešto će spasti, i to će se osetiti u svim grudima. U tom smislu, u ponedeljak ćemo svi biti uveliko slobodni od šmire i niko više neće morati da glumata.

Prigrlite, zato, ponedeljak bez trunke sumnje da je tačan.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.