Popularnost nepopularnih mera

U najmanju ruku, ta se tema račva na druge, manje trenutno-incidentalne a bliže suštini arihtektonskog rešenja našeg sunovrata. Vredi tu bar načas isući stetoskop i malko dijagnostikovati, dok pacijent još mrda.

Pre svega, Stani-pani-vuković na bum je posegao za nepopularnom merom koja je zapravo popularna: kad hoćeš da nešto svi čuju, samo ga zabrani.

Evo ja sam, npr, ni kriv ni dužan upravo tim putem – kojim ne idem ređe, nego nikad – morao u svrhe ovog teksta da se nakratko izložim paramuzičkoj delatnosti prokazanog dvojca, što se pokazalo više no dovoljnim da se prvi put u životu, uprkos svojoj nadaleko poznatoj simpatiji prema crkvi, mislim da pozovem popa da mi istera kužni zloduh iz zidova stana i lobanje.

Mera je, dakle, kontraproduktivna: sad je čuo i ko nije hteo; u široj slici, ovo pride otvara pitanje da li i pod kojim tačno uslovima u trećoj deceniji 21. veka smemo da se igramo moralne policije i nešto zabranjujemo, o čemu bi moglo štošta da se kaže.

To već zaista nije dilema samo naše male prćije, nego tačke u kojoj je trenutno vascelo čovečanstvo: smemo li, ako se načelno zalažemo za slobodu, da je ipak ograničimo a da ne zapadnemo u logički paradoks; gde sloboda izražavanja prelazi u slobodu iživljavanja i kako ćemo se spram toga postaviti?

Kad neko želi olako da otpiše ovakve polemike, obično kaže: „Svako ima daljinac i može da promeni kanal, zar ne?“

Međutim, ma kako to čudno zvučalo – izgleda da ipak ne može, iako tehnički nije sprečen da izvede motoričku radnju stiskanja dugmeta.

Sadržaji iz niže sfere duha, ispostavlja se, imaju zastrašujuću privlačnu silu, koja eksponencijalno raste što im se više javnog prostora dozvoli.

Time se „ne može“ i „neće, a može“ svede na potpuno isti ishod: imamo pred sobom jedan vrlo efikasan opijat za mase, što lokalni anesteziolozi sasvim sigurno imaju u vidu – da bi mogao da prčkaš po pacijentu, prvo moraš da ga omamiš.

E tu se onda priča diže na viši nivo, i cela larma oko famoznih rijalitija i njegovih derivata – u koje džiberana koju sada bistrimo izvan svake sumnje spada – gleda se iz drugog ugla: nešto što je plitka i glupa ali ne nužno naškodiva zabava (za koju bismo mirne duše rekli čuveno „ko voli, nek izvoli“) prerasta u drugu stvar, božemeprosti vrlo blisku psihološkom oružju.

Kad prerasta? Pa, recimo, onda kad postane državni projekat.

Što nas privodi temi Princeze od Dizelaštva, ovih dana preskupo sponzorisane od naših para – čije ime, takođe zbog retreumatizacije auditivno postradalih, nećemo navesti.

O ukusima se raspravlja, ali o bezukusu baš i ne mora, pa ćemo analizu poetskih dometa tog albuma ostaviti po strani.

Trebalo bi malo više da nas zanima ovo: ukoliko je tačno da je cvilište sastavljeno iz desetak pesmoida vaistinu plaćeno novcem poreskih obveznika – milion evra, veli čaršija – tako nešto bilo bi opravdano jedino ako se tu peva direktna navigacija do nalazišta nafte ili rudnika zlata.

No, sva je prilika da uradak pod naslovom „Takita“ ne delegira ekspediciju u takve predele, već u neke druge.

Tako se isto iz budžeta finasiraju i festivali gde iznad spomenuti izvođači lobotimije mogu širiti svoje učenje za grdne dukate – a to ne može biti proknjiženo kao kampanja za reklamu i popularizaciju vodovoda, nego se knjiži i odlama od budžeta za nešto drugo, možda čak za kulturu.

Ali kako god to nadahnuti računovođa zaveo, problem je sledeći: iza sadržaja koji otvoreno promovišu koketeriju s kriminalom, drogom, bahatim nevaspitanlukom, materijalizmom i balvanizacijom opšteg tipa – stoji država, čak i posle tragedija koje su nas nedavno zadesile.

Ako se uzme da narečeni epiteti savršeno idu uz režim, onda ovakvo ulaganje u edukaciju publike radi dve stvari: funkcioniše za stvaranje novog prostotom omamljenog glasačkog tela, i podjednako dobro funkcioniše kao regrutni centar za nove članove i korisne saradnike, ako li se posebno istakneš.

Otud je i među zahtevima protesta protiv nasilja zabranjivanje ovakvog delovanja.

Ali zabrane su, rekosmo, kontraproduktivne, i eto vrzinog kola. Kako da se izglibimo?

Pitanje za milion dolara. Kod nas, međutim, milion ne ide na taj odgovor.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.