Foto: Radenko TopalovićStiskam pauzu na daljincu za šaltanje aktuelnosti da s vama podelim malo drugačiji utisak nedelje. Drugarica Mia Popić, psihoterapeutkinja, pozvala me u svoju emisiju da malo, za promenu, bistrimo zakulisje, a ne predstavu oko nas: ćaskali smo o psihologiji umetnosti.
Raduje me da razgovor ucelo čujete, pa ga neću ovde prekucati – ali probaću da za nijansu opširnije optrčim oko jedne od naših tema. A to je: Kako umetnik izgleda u oku onog nemilosrdnog kiklopa zvanog Šire Mase.
Šta je otprilike katalog najtipičnijih mitova? Umetnik mora biti lud. Mora biti poročan. Mora biti paćenik. I biti nadmen, ‘nako malo stočno nastrojen.
Naći ćete, je li, onoliko primera, zato se i ukorenilo. Stvaralac je ovo pod a, b, c, d – ili sva četiri; ukratko: devijant koji svoje zasenčenosti pretače u nešto smisleno, otud i lepo.
Ta alhemija fascinira ljude, pa joj aplaudiraju, i tako se ono što bi inače bila neplodna upropašćenost udomi u funkcionalnosti.
Međutim, naše pitanje leži u višekratno opetovanom glagolu „mora“ i glasi: da li je sve ono iznad pobrojano obavezan sastojak stvaralaštva ili nije? Jer ako nije, to bi značilo da a-b-c-d ne dolazi od prirode poziva, nego od prirode osobe.
Krenuću od poslednjeg, od nadobudnosti. Onaj ko svet samerava nešto drugačijim vagama i lenjirima može nam se učiniti osobenjakom. Može se učiniti dalekim.
Malo je to i do same postavke: Umetnicima je posao da razumeju ljude i svet, ali ljudima i svetu nije posao da razumeju umetnike; ta je postavka ponekad ozbiljna destilerija gorčine. Ogorčenost spram čovečanstva ume po simptomima da zaliči na mizantropiju. Ali umetnik nema prava na nju, ne zaista, jer zanavek stoji na bedemu notorne čovekolikosti čak i onda kad konstatuje njeno odsustvo.
Zapitanost nad opšteljudskim otud ga uopšte ne mora činiti neprijatnom osobom. Nego to radi osobina zvana drkadžijstvo.
Razrađeni manir nevoljenja drugih i sebe, kakav može imati bilo koji pekar-lekar-apotekar, ili čak mačka kojoj niste simpatični. Niđe veze s izborom zanimanja, dakle. Srešćete toliko blagih, srdačnih umetnika – a čak i šalterskih službenika, ako se dovoljno potrudite.
Sledeći je mit o paćeniku, što dalje vodi do poročnosti kao anestezije na karasevdah i veltšmercovanje. Misli se prečesto da umetnik bizarnjikavo voli kad mu se život spira i kruni sa sebe, jer tad bolje stvara.
Nemile okolnosti, istina, mogu nas privesti stanju dubljih uvida usled dublje zapitanosti, ali ne pričamo sada o tome: govorimo o autorima koji namerno sabotiraju sopstveno bitisanje da bi bili bolji autori.
Nešto kao osoba koja nervozno gleda u pedantnost složenih knjiga na polici, furiozno ih razbaca po sobi, pa ih onda nežno slaže nazad.
Da, znam i neke takve. Posredi je razrađeni manir autodestrukcije, i nek ne iznenadi što tu obavezno ima i perioda konstruktivnosti: da bi ciklus bio moguć, da bi se kula rušila, svako malo moraju i da je vaspostave. Pekar-lekar-apotekar takođe može biti ovakvog duševnog kova, te ni to ne diktira ničiji odgovor na dilemu šta će biti kad poraste.
Stižemo do poročnosti; u emisiji, pozvao sam se na Stivena Kinga, koji u knjizi „O pisanju“ govori o svom nekadašnjem alkoholizmu i na to nadovezanoj narkomaniji. Brutalno, a tačno, kaže da tvoje neobično zanimanje nimalo ne oplemenjuje činjenicu da si običan pijanac i drogaš. Samo što umetnici to krilatije obrazlože. Ali, veli on dalje, čistač snega kojeg poznaje pije iz istog razloga kao i Hemingvej: Iz teskobe osećaja da svet čoveku baš i nije najgostoljubivije mesto.
A ovaj osećaj, pospešen supstancama ili ne, ume da dovede do pregorevanja žica u glavi. Tako stižemo do mita o umetniku-ludaku, čiji koreni sežu sve do starogrčkog rasadnika svih mitova. Onamo se govorilo da je stvaranje, blago rečeno, trenutak izmenjenog stanja svesti.
Ali izmenjeno nije nužno unakaženo i patološko. Ludilo je stanje nediscipline misli; to zapravo nije korisno tle za kreaciju, jer ona traži disciplinovanost i artikulaciju. Eto zašto je na svetu i dalje više ludaka nego ludih umetnika.
Zaključak: kreacija ipak ima trajno prebivalište na nekoj drugoj adresi, iako ume da živi i na ovim.
No, ima jedan mit koji nismo oborili – umetnik je u svojoj srži hiperosetljiv. Antena koja često hvata više signala no ostale. Iz te crte ličnosti, a ne iz izbora zanimanja, dolazi predispozicija za a-b-c-d.
Što mi priziva sećanje: Kotor, noć, svi za stolom se zabavljaju, a moj dobri Brano Mandić i ja na mrtvo ime razneženi pričamo o tome koliko je slavni Uelbek, navodni čovekomrzac, zapravo osetljiva duša. Osim dara i rada, eto jedinog trećeg „mora“.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
