Pošto ljudetina?

A u čekanju Godoa pomoći će nam, između ostalog, helikopterske pare za mlade i stare (o, rimuje se, možda da pošaljem na sledeći konkurs vlade za glupe slogane?).

Situacija sledeća: predsednik javno i otvoreno nudi mito, i to neverovatnom broju ljudi istovremeno.

Pola sad, pola po obavljenom poslu; što reče neko, totalno mafijaški, dakle sasvim primereno.

Mnogo više žulja pak ovo: neko drugi reče da je stvar dobro smišljena, jer se time tvori utisak da vlast ukazuje mladima ono što im niko odavno nije ukazao – poštovanje.

Tako što im kaže da koštaju 200 evra.

Oni, njihov glas, njihova budućnost u kaubojštini od države, svakodnevno ubijanje u pojam s tendencijom ka celoživotnom poniženju – car je seo, stavio to na papir i sračunao: 200 evri, kaže.

Da se pomogne. Bila bi vrhunska ironija da neki junoša baš tim parama kupi kartu za odlazak odavde: em država sve čini da te otera, em ti plati put, tvoje je samo da odeš.

Prezidente, a nešto a la „pomoći ću mladima tako što ću pokrenuti veliku istragu lažnih diploma i doktorata, počev od smenjivanja ministra kome je rad zvanično osporen, pa će omladina znati da se njihovo grejanje stolice i svi oni litri kafe-štreberuše napokon cene“, to ne, je li?

A nešto a la „pomeriću iz skupštine one vaše sramotne vršnjake, da neko slučajno ne pomisli kako predstavljaju baš vas ili kako su najbolji među vama“, to ne, m?

A nešto a la „edukovaću vas, doduše teška srca, da neko ko pobije više hiljada nedužnih ljudi ne može biti heroj; stradalo je i mnogo naših, ima zločinaca koji za to nisu osuđeni i to je velika nepravda, ali nju ne možemo ispraviti muralskim i sličnim veličanjima ubice; nepravda je što neki drugi nisu osuđeni, a ne što ovaj jeste“, to nikako?

Čak ni jedno malecno „kad sledeći put bude frke kao na leto 2020, pomoći ću vam izričitom naredbom da vas ne tuku pendrecima nego samo gumenim čekićima, što je skoro kô da vas biju gumenim bombonama“?

Ne, naravno da ne.

Ništa od toga, nego dvesta evra.

ALI!

Ako vas ovaj divni vazduh od koga ćete otprilike svi pomreti od raka inspiriše na ljubav, ili vetar u kosi dok šetate pored ovih reka što ćemo da zatremo zarad ličnog ćara, ako sto evra uložite u romantične ornamente, seksi sveće i večerinku – a neki novi Mića pride zezne struju, pa se sva svetla (osim seksi sveća) pogase – zaradić… ovaj, dobićete još para, mnogo više od 200 evra, samo zatrudnite.

Dajte, pa više se isplati nego da radiš; istina, brzo se potroši, ali bez brige – posle samo treba da dobacite nekako decu do šesnaeste godine, i onda dobiju sto evra.

Daće predsednik i sto dodatnih, kad je beg bio cicija, samo ako ga glasate i na tim tad izborima.

U redu, može se ovo reći i manje nadrndano.

Nedavno je jedan moj drug seo i napisao pismo predsedniku. Nije ga poslao, ali dao mi je da pročitam.

U tom se tekstu izuzetno pristojnim i mirnim, nesumnjivo dobronamernim tonom obrazlaže da se bilo čija odluka o roditeljstvu pospešuje standardom i društvenom pravdom.

Životom koji omogućava da se taj novac, ta pomoć, zaradi od sopstvenog rada.

Možda zvuči kao kvaka 22, ali pomoć društvu treba da bude izgradnja društva kome pomoć ne treba.

Sve ostalo je afirmacija principa „od danas do sutra“ i zamazivanje očiju.

Umesto toga, kod nas se gradi društvo u kome ljudi zaista koštaju dvesta evra.

Zato što nemaju dvesta evra.

Mnogi misle da je aktuelni predsednik, nažalost, najbolji psiholog nacije kojeg smo ikada imali: zna u prste sve stavke mentaliteta i koristi naše mane protiv nas.

Vrline ga ne zanimaju, to računa u nepouzdanu kategoriju; ubeđen je da čovek može i da nema vrline, ali slabosti, to ima obavezno.

I on ih opsesivno traži, u svima: gleda gde je kvarno, tanko, slabo.

Sumanuto je reći, ali da: on istinski veruje da je pokvarenjaštvo svačija odlika, samo je treba iskopati iz čoveka, izdvojiti kao litijum i baciti ostatak.

Ekonomski analitičari upozoravaju da je ovim forama i fazonama zadužio ko zna koliko generacija; to je već izveo, završena stvar: nema nam pomoći, dobićemo pomoć.

Kad je već tako, nije loše makar podsećati omladinu da ih ovih sto evra u stvari ne obavezuje da podrže režim.

Ne, on mudro pokušava da ih obaveže onom drugom stotkom. Ali to nije valuta nade ni poštovanja.

To je samo mera poniženja. Pokažite mu da ste skuplji.