Pravi referendum

Nesuđeni pokretač ankete iskapio je iz svog jeda ozbiljnog Hamleta referendumskog kalibra: ako se naša situacija samo još malo opošteni, mogli bismo ovako nešto da budemo upitani i zvanično, od strane Veletamničara i dvorske svite minionsa. Zamislite samo taj praznik iskrenosti, crveno slovo samospoznaje: dan kada ozakonimo bezakonje, i onda smo mirni, siromašniji za dušu (koja je ionako precenjena valuta) ali bogatiji za sto evra (koji van svake sumnje po zvaničnom kursu vrede sto evra).

No, da li da tupimo o tome ovih dana, dok se čvarimo na nemilosrdnim stepenima? Daj neke lake teme, za pored bazena – čujem taj gunđ, i u vama i i sebi. Ova sezona serije o Jovanjici deluje razvučeno, pažnja nam popušta, ko da prati poslednje izdisaje države dok si bira gaće za plaž; osim toga, sam odlazak na more, ukoliko priuštiv, u našim krajevima smatra se duboko opozicionim činom: vlast, kao što znamo, prezire pomorstvo i preferira pomor radom po omorini.

Leto nas uzima, a tako i priliči: žudim da me opeče meduza, znaću da sam živ; šta je strašno što se, vele vesti, u Jadranu pojavila neka riba otrovna od glave do repa, uh jaka stvar, pa i mi smo, tačno će da crkne na licu mesta ako nas ujede. Treba umaći bar nakratko iz ove mentalne trovačnice, koja se brižljivo širi i na fizički plan kroz zagađeni vazduh, itd. Jeste da je jedan deo prestonice trenutno u vodi jer je pukla neka cev, pa je buć moguć i pretkućno, ali more je more.

Avaj, jul pre dve godine nije bio zapljusnut takvim stremljenjima. Raspoloženje je u nas bilo osetno drugačije: ništa nas jara nije sprečila da se razjarimo. Pohitali smo na ulice u susret pendrecima i suzavcima, napokon kolektivno uvređeni, ubeđeni da je crvena linija pregažena i da to nećemo trpeti. Vidi, vidi – pomislio je Vrhovni Anesteziolog – pa ovi nisu baš u potpunoj komi, je li moguće? A ta misao, znamo, nije čest gost te glave.

Nije čest gost ni naših glava, ako ćemo iskreno. Kako je, beše, došlo do tog zajedničkog ispadanja iz uloga, što ono poludesmo do mere da smo bili normalni čak nekoliko dana? To mora biti nekakva jednačina bez nepoznatih, pravilnost koja ne dopušta izuzetke. Nešto reda veličine „zašto niko ne voli Dinkića, osim eventualno Đorđa Davida“. Dobro, zašto? Pa zato što svakim svojim fuš-obećanjem, svakom rđom od poteza svaka vlast zezne neku konkretnu sortu ljudi, esnaf ovaj ili onaj: kad protestuju advokati, ne protestuju radnici Fijata, kad protestuju taksisti, ne protestuju lekari – a kad se desi da protestuju dve grupe istovremeno, pazimo da se slučajno ne sastavimo i, daleko bilo, udružimo.

Dinkić je jedan od retkih ljudi koji je uspeo da iznervira sve redom i odjednom: obećao hiljadu evra svima, da bi se ispostavilo da ih ne dobije niko. E tu je, bojim se, caka, tu je naš „znam šta smo radili pretprošlog leta“: na sva usta širila se priča da će nas opet ukatančiti odmah posle izbora, i carevi su toliko bili osioni da su bukvalno već u ponedeljak, kroz lutku doktora Kona navučenu na ruku vlasti, istrbuhozborili kako se ta stvar s koronom evo upravo pogoršala i ajte opet u kućni pritvor. SVI. I to nas je, na nesreću po one koji su se preigrali, taklo u solidarnost sa samim sobom.

I tako se naša udružena sebičnost izlila na ulice, u nešto što izgleda nesebično. Taj nas rezon, međutim, retko spopada kada treba da se okupimo oko bilo čega što je šiba po tuđoj zadnjici. Iako je sve to u suštini naša zadnjica, ne doživljava se tako, suviše je apstraktno i udaljeno.

Što nas privodi još jednoj od epizoda kada nekoga treba braniti. Nekoga ko nije ja lično i moja zadnjica. Jedan inspektor – i uopšte ne ulazim u bistrenje poštenja njegovih motiva – otkrio je najveću plantažu marihuane u Evropi; vlast je otvoreno stala u odbranu plantažera; sad se predano bave životom i priključenijima tog policajca, a ne činjenicom da je ona uzgajivačnica vrlo činjenično stvarna.

Sve to skupa isprovociralo je nekog NN-a među nama da postavi suštinsku dilemu: da li smo za istinu i pravdu ili za tajac vredan sto evra. Očekujete neki zaključak na kraju teksta? Ne, nemam ga. Na mrtvo se ime bojim šta bismo izglasali kad bismo stvarno bili stavljeni na takav referendum.

Ah, evo utehe: pa to se već desilo. Imali smo izbore. To što pitanje nije bilo formulisano baš tako ne znači da nismo bili pitani upravo to. I ne znači da nismo odgovorili.