Preigravanje vatrom

Zmijuga i zapliće se oko sebe. Nema šanse da dogori, misle piromani. Na koliko god ga mesta pripalili.

Premijerka-mandatarka pre samo nedeljicu dana reče: frka je prošla, sad možemo da se okrenemo nekim drugim temama. Naravno, to je trebalo razumeti kao pretnju. Življenje ovde nije pismeni zadatak na slobodnu temu.

Aktuelnosti se telediriguju, frke su zapoveđene. Laboratorije za proizvodnju mržnje i straha rade danonoćno, arhitekte podzemlja projektuju uvek novi sprat ispod prethodnog dna.

Propadanje ne sme stati dok ne izbijemo na suprotnu stranu globusa. I tako smo ovog puta dobili znate-već-šta: intervju s višestrukim silovateljem. Naslovnu stranu.

Ponovno traumiranje žrtava. Sejanje prestravljenosti i nemira. Računica je precizna: provokacija ne može da ne uspe, svakome iole normalnom stisnuće se želudac. Novi cirkus je u gradu, misle scenaristi uzbuđeni sopstvenim besramljem.

Takav užas ne lansiraš bez svesti i namere. No, uvereni su da imaju kontrolu. Jer fitilj je duboko, marljivo su ga zakopavali.

Ovo iznad površine samo su mikrovatrometi, deo kalkulacije; ove smo ljude sasvim ubili u pojam, ne može doći do grand eksplozije ni pod razno.

Tek pokoja šačica petardi, skupe se i nervno popucaju dok luče svoju bespomoćnost tačno tamo gde hoćemo i kad hoćemo, ostali ne obrate pažnju, mi ove onda proglasimo snagama haosa i bezumlja, za to vreme ne priča se o poskupljenjima, Kosovu, kiriji, EPS-u, i sve to prođe, i svi se još više ubiju u pojam, i onda sledeća afera, i tako dalje, i zaista tako i zaista dalje.

Igra već i ne krije svoju autodestruktivnu perverznost: pravićemo od ljudi hodajuće dinamite, nakompresovane besove, ali tako da fitilj nikad ne dogori, jer opšta malodušnost (koju takođe pravimo) prevagne.

Hajde da pripalimo na što više mesta i načina a da masovna detonacija ipak izostane. Maheri smo, zajebavamo se s tuđim životima već tako dugo, nema sile da se preigramo. Tako misle, i sad sam već uveren da se, sigurni u svojim leglima, sumanuto cerekaju kao negativci iz crtaća.

Odavno su prevazišli bilo kakvo „da li“ i „ali“ koje bi ih samozaustavilo, kompletirali su preobražaj u neljudsko. Tamo gde nam komponuju dane ne sedi niko sposoban da se elementarno zabrine nad krajem balade.

I tako, dočekasmo i taj crni dan: išli smo da protestujemo protiv… silovanja? Čekaj, stvarno? Da, dotle je došlo. A neko i dalje misli da se nije preigrao. Ja pak mislim da je preigravanje uveliko u toku. Evo zašto.

Generisan je lov na čoveka. Što je poražavajuće, ma kakav on nečovek bio. Poručilo nam se: ova država nema sistem ne samo da zaštiti nas od takvih osoba, nego ni takve osobe od nas. Prepušteni smo sebi. Na korak od toga da neko napravi aplikaciju „Evo ga!“, kojom ćemo jedni drugima javljati gde je silovatelj.

Što gotovo neminovno vodi do toga da neko uzme pravdu u svoje ruke. I šta ćemo onda? Onda će tog nekog da hapse, jer mi imamo državu, institucije, sistem.

I zaista imamo: državu, istitucije i sistem koji generišu problem da bi ga potom tobože sanirale. Ili: smisliće način kako da reše ovaj slučaj pre no što eskalira u krv, pa će tako ispasti medijski carevi u istim medijima preko kojih su problem ustostručili.

Ali dok se taj odvratni vodvilj na naše oči razigrava, nusposledice kipe na sve strane. Jedna devojka ogorčeno viče na policiju: treba vam tri sata da se pojavite kad neko prijavi nasilje, a ovde ste se stvorili odmah.

Druga, istim besom i očajem pokrenuta devojka šutnula je urednika Informera, što sigurno nije dobro, ali mnogo više zabrinjava što se i tužilaštvo tim povodom stvorilo odmah – ono isto tužilaštvo koje isto tako na raspolaganju ima i snimke gde režimski batinaši čekićima i motkama tuku ljude.

Posle famoznog šuta, neko je nastavio da snima doajena novinarstva, koji je na to odbrusio: „Šta snimate, jeste normalni?“ Što reče jedan moj drug, zamisli da te to pita osoba koja je dan ranije u studio dovela serijskog naslinika da ga snima. Sve je to oličenje hoda po ivici, pretpostavke da će javno razvaljivanje morala i institucija uterati ljudima još više straha u kosti.

Sasvim sigurno i hoće.

I nastaviće, sve dok u nama ne bude ama baš ničega osim straha.

Ali tada će početi da se preliva. A to što izađe napolje više neće biti strah. I preigrači neće moći da ga kontrolišu.

Video sam jednom izložbu: šibice s ljudskim glavama. Samo fali varnica. Ako je fitilj duboko, ne znači da je daleko.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.