Priča o Davidu

Snežni čovek i bezrečica. Potom dođe brza režija. „Film života“ možda se ne projektuje na tvoje kapke u času umiranja, to je nepouzdana romantična glasina do koje smo došli otud što se u nama, kad belina zađe, odmota takav film o osobi koje više nema.

Možda se čovek samerava baš po tome koliko verzija filma bude u ljudima na dan kad smo otišli. Davidu bi se ovo dopalo: pripovedač naposletku sasvim nestaje i pretvori se u priču, onamo u samim čitaocima naših života.

Želja mog prijatelja bila je da Basara i ja govorimo na komemoraciji. Lepo nam je smestio. Davida je beskrajno zanimalo baš to mesto, njegova istinska adresa stalnog boravka: „Magla je suviše gusta na ušću misli u usta“, što bi rekao Vijatov.

Književnost je mađioničarstvo, veština ubeđivanja drugih da je moguće uhvatiti mikroemociju u reči – iako svaki pripovedač zna da to nije istina. Mi smo pristali na alhemiju pretakanja suštinske nemoći u privid svemoći. I evo: kralj je umro i ostavio nam literarni zadatak. Razmenio sam nekoliko poruka s Basom. Odmah smo se složili: ovo ne sme biti nadplakivanje. Uvek mi se činilo da iz beline treba zakročiti ne u žaljenje što nekoga više nema, nego u slavljenje osobe koja beše.

Seo sam, zato, i pustio rolnu filma. Još pre no što smo se upoznali, neke Davidove rečenice trajno su mi se ugravirale u lobanju. Verovatno nisu posredi one koje će se ovih dana naveliko citirati. Mene su opsedale one malene, gotovo usputne crtice kojima je njegov opus nakrcan, stvari poput – parafraziram – trenutka kada je majka počela da priča s posuđem ili genijalno bizarna pomisao da bi se iz očevog sparušenog skrotuma mogla pročitati sopstvena budućnost; stvari poput kratke priče „Sto“, o kojoj nisam prestao da razmišljam ni kad sam čitavo poglavlje jednog svog romana bazirao na njoj – ona glasi: „Od svih predmeta na stolu samo jedan nije oštar.“

Time me je verovatno inficirao profesor Jerkov, koji nam je svojevremeno celo jedno predavanje govorio o neiscrpnosti mogućih značenja Davidovog „Koana od priče“, takođe jednorečeničnog pričuljka koji u čitaocu naraste do konkretnosti, jedne od bezbrojnih. A onda je došlo i poznanstvo.

Zajednička drugarica Sanja jednom nas je okupila za istim stolom (trudio sam se da ne razmišljam tada o „Stolu“), na Zemunskom keju. Bolest je tada već uzela maha, i nešto mi je tu isprva bilo duboko neskladno: celi borhesovski univerzumi stanovali su u tako krhkom telu; preda mnom je stajao otelotvoreni Alef. Ali vrlo brzo ti postane jasno: Parkinson nema veze s tim.

Reč je, u stvari, o skromnosti po kojoj je David – paradoksalno prirodi osobine – poznat koliko i po svojim knjigama. Imao je vedrinu dečaka i jednu od onih nesumnjivih dobrota koje se, tamo gde ih ima, nose na licu. Sve što je potom došlo, svi naši razgovori o književnosti, o rečima koliko i o dragocenosti njihovog odsustva, odigravali su se na mestu koje spomenuh kao Davidovu stvarnu zavičajnost.

Ne bih verovao kao mlađi – sada, naprotiv, baš bih – da jedan kolosalni arhitekta reči takvom silinom sumnja u jezik, istovremeno ne odustajući od pokušaja kroćenja zverke. Kako se to miri? Igrom. Moj sagovornik bio je dečak zanavek očaran igrom; iz njegovih očiju, u momentima kada je govorio o tome, mogao sam da – bar u smislu opsesije – pročitam sopstvenu budućnost.

I da: David je bio potpuni rokenrol. Pokušavam, onamo iz beline, nešto da sročim za društvene mreže, a film-priča se nastavlja. Kucam: … nakon mnogo godina, David je prisustvovao promociji sopstvene knjige; bilo mi je milo da kažem koju o romanu, ali pre svega sam se radovao što ću videti druga.

Njegovo stanje s vremenom se pogoršalo i više nije bilo prilika za druženja i zajedničke književne večeri. A bile su iščašene koliko i ozbiljne. Jednom je smislio da obojica navučemo kapuljače i tako govorimo o knjigama, jer će nam to dati „ulični kredibilitet“. Ubio bih se od objašnjavanja da izabranica glavnog junaka „Životinjskog carstva“ zapravo ne postoji, da je otelotvorena savest; on bi onda uzeo reč i stidljivo kazao da je protagonista možda naprosto napušen pa umišlja dijalog: „Mislim, eto, njoj je ime Marijana…“

Na toj poslednjoj promociji, i dalje sam, kao i uvek, štreberski teoretisao: ko je kralj u priči? Bog, život, sloboda? Svako od tih značenja moglo se učitati. Ali, u suštini, znao sam: kralj je bio ljubav. Kralj je umro. Putuj mirno, prijatelju moj.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.