Privrženost gaćama

Sticajem svojih mentalnih okolnosti, međutim, neka osoba to već godinama čini za mene: ima nalog s punim imenom, prezimenom i nadimkom – mojim, je li – i tako se samosaopštava svetu iz mog lika; ne tvori veliku štetu i ne ofira me preterano, ali ipak dovodi ljude u zabunu lažnim predstavljanjem, baškareći se po činjenici da me prosto mrzi da se time pozabavim.

No, sad sam morao da se latim tog zadatka, jer je osoba tvitnula stav da je „3 April“ (tako piše) najvažniji datum u našoj istoriji, što je za moj ukus ipak predramatično (pride nepismeno). LJudi podelili objavu, komentarisali… pa je kanda krajnje vreme da dopelgengeru stanem na put.

Eto, da znate: mene na Tviteru nema, niti će me biti kad se ovaj problem razreši.

A o 3. aprilu – evo šta mislim.

U emisiji kod drugara Vidojkovića i Kulače pozvao sam ljude da glasaju – i učinio sam to u formi molbe.

Jer držim da nekakva kinjenja samo prave kontraefekat.

Potom sam, sad nedavno, dobio poziv da svojim potpisom podržim jednu inicijativu uglednih javnih delatnika: tekst je takođe molba da se glasa.

I potpisao sam se, iako mi se stomak grči od činjenice da ljude, posle ovih deset godina, treba moliti da nešto učine, kao da je to usluga meni ili ne znam kome, a ne sebi.

I kao da postoji jedna jedina osoba koja će izaći na glasanje zbog te molbe.

Nego eto, činiš šta možeš, pa makar i totalne uzaludnosti.

A famozni aprilski dan u stvari je anketa dokle smo stigli s metastazom fraze „svi su isti“, jer ona je glavni neprijatelj izbora i najbolji izum režimske laboratorije, u čijem je patentu svojim slavnim zaslugama onoliko učestvovala i prethodna vlast.

Ni ova kolumna neće verovatno nikoga predomisliti, ali kad smo već tu… pozabavimo se načas fenomenom.

To „svi su isti“ deluje mi kao da neko tvrdi kako u svom ormaru ima sve samu istovetnu garderobu.

Iste gaće, iste majice, pantalone, košulje… i kaže ti da je zbog toga odlučila da se više nikad ne presvuče, no da se ugnjili u onome što je već na njoj.

Čemu to, kaže, kad sve isto.

Pokušavaš da joj objasniš kako to nije razlog da deset godina ne presvuče donji veš (a ni gornji); mora biti da je ono u ormaru makar malo čistije, manje je nošeno.

Ma jok, veli, iznošeno je skroz; probao je taj veš više puta da se opere, ali mi i dalje smrdi.

Smrdi više nego to što se crvlja na nama?

Hm, pa možda ne, al’ ko sad da se cima da se presvuče; neka, nek nas sahrane u ovome.

Slepilo se to odelo s kožom, i taj veš, i to smo sad mi, zakorilo se na nama i neka nas tako.

To će reći, evo šta se kod nas smatra smislenim: „Ako ima veće zlo i ima manje zlo… hm, pa daj mi ovo veće.“

Jer nekako nije dično da te šikanira manje zlo, to je pizdunski; daj, brate, ovo veliko, pa onda za svako svoje činjenje i nečinjenje imamo izgovor: ej, pa to je veliko zlo, nismo mi boranija da se zamajavamo s mukama nižeg reda.

Kad su bile one šonje što su – pazi sad – pale s vlasti na običnim izborima, ništa spektakl, pfff… te smo skinuli.

Ali ove što mafijaju na sva zvona i pendreče po ulici uz pirotehniku, e njih treba pustiti da to rade i dalje. Nismo mi budale da se iscimamo da glasamo kad to ne pada na izborima nego na ulici, na koju, uzgred budi rečeno, takođe nećemo da izađemo.

Dakako, govorim o onoj polovini naših sugrađana i sugrađanki koji uopšte ne glasaju: to govori da nisu ni uplašeni ni ucenjeni ni podmićeni, jer da jesu – glasali bi za vlast.

NJih je, dakle, neko ubedio otprilike u ovaj prethodni pasus. I ta je nelogična logika potpuno zaživela.

Uz bitan dodatak: „Glasao ja ili ne, ionako će izmuljati na izborima.“

I dobro, nije netačno, ALI.

Kad bi na izbore izašlo 70 odsto ljudi, prilike za mutljavinu bi otežale.

Sa 75 odsto otežale bi još više, sa 80 odsto bile bi prilično teške, a 85 odsto već bi iziskivalo konzilijum mađioničara i velelopina da se krađa izvede.

Da li je ovo tačno ili nije – ne tvrdim.

Samo, je li moguće da smo suviše lenji da u praksi proverimo?

Šta nas košta da jednostavno prošetamo na glasačko mesto, pa makar ne vredelo?

Čisto da vidimo šta bi se desilo.

Jer u suprotnom, biće kao ovo na Tviteru: neko se predstavlja kao mi zato što nas mrzi da mrdnemo prstom.

Ne očekujem od svakoga da laje javno, da izlazi pred šipke, plastične čekiće i bagere… ali da izađe i zaokruži nešto drugo, e to stvarno nije neki napor.

Nazad na ono o gaćama, promena vlasti jednom u ponekad jeste stvar notorne higijene.

Osim ako mislimo da nema većeg i manjeg zla, da je sve u nijansu isto.

Onda zaslužujemo miomiris svojih decenijskih gaća.