Prokrčavanje zbunjenosti

Koristim pitomu, mada onespokojavajuću reč „zbunjenost“ da ne bih dodavao šibicu na opštu zapaljivost: opozicija se podelila, s njom i glasači, i još pre koju nedelju odlučio sam da naprosto slušam, gledam, odmeravam bez predubeđenja, pošto svađe odlično uspevaju i bez pripomoći. Stiglo nas sorentinovsko prokletstvo: svi su u pravu, a ipak, ili ćemo glasati ili nećemo, ne može se oba.

Jedan konsenzus i dalje postoji: opozicioni glasači ne žele ovaj režim, još manje žele da mu svojim delanjem pomognu da opstane; sada su, međutim, stavljeni u situaciju da nije jasno šta to treba da (ne) urade, uz pretnju da će pogrešna procena, pogrešan lični postupak, režimu upravo pomoći. Datum se bliži, da vidimo dokle se stiglo.

Oglasio se ProGlas: rekli su da se neće pojavljivati u javnosti do 3. juna. To znači: ovog puta, nećemo vam sugerisati ni da glasate ni da ne, uradite prema sopstvenoj pameti/savesti (lele pa kud nama takvu psovku reći), dakle suptilni a realni fakju. Neće birati stranu, jer je katastrofa što se strana, nakon onoliko napora da se jedinstvo stvori i održi, mora odabrati.

Ima tu i jedna posebno bolna rečenica: izrazili su bojazan da će stvaranje novog ujedinjenog fronta iziskivati vremena, da će se teško uopšte desiti.

Sentiment koji sasvim razumem: ko god se prethodnu deceniju i kusur ma kako borio protiv ove vlasti naučio je kakva je tačno supstanca nada: prvo ju je jako teško odlepiti od nule na kudikamo više podeoke, a onda, ako se izneveri i stropošta, ne pada nazad na nulu nego ode u minus; onda je u novom cugu treba prvo do nule dizati, a mučno je s Bajaginom vedrinom pevati „dobro jutro, ovo iznad nas je nula“.

Javni stav ProGlasa je, dakle, poštena stvar; privatno, avaj, i njih 2. juna čeka što i sve nas: da izađu na svoje glasačko mesto ili da ostanu kod kuće. Hoću da kažem: 2. jun je dan koji će nas sam po sebi isterati iz svake neutralnosti, to je jedino sigurno.

Šta će biti, evo ne znam. No, mogu vam reći šta se ovih dana dešava na Voždovcu, jednoj od opština gde se opozicione liste obaraju jer je tu režimu belodana frkica: po zidovima se masovno pojavili stensili „BOJKOT 02. 06.“ – načičkani do mere da s fasada skoro potiskuju Ratka.

Takva ofanziva na zidove po intenzitetu je jednaka jedino onoj „Miloš Francuz – Milica Lažljivica“ akciji, a znamo iz čije je kuhinje to došlo.

Mnogo je, međutim, važnije zašto je došlo: zato što je tim šatro-šlajmom trebalo ubediti raju da je gospa Saveznica vaistinu opozicija; Miloš je, nadam se, bio tu tek zarad ubedljivosti – kao, stavimo u isti koš nekoga ko (valjda) jes opozicija i nekoga od koga pravimo da je opozicija, pa milina.

E sada isto tako imamo fasade na fasadi: neko nas, kud god uperiš zenice, sa zidova poziva na bojkot, i voleo bih da se bojkot-opozicija izjasni da li njihovi aktivisti stoje iza toga.

Ako da, onda bih samo pitao zašto je to jedno stoput agresivnija kampanja nego onomad kad je trebalo pozvati sve i svakoga na glasanje, otkud ovaj nalet molerskog truda; ako pak ne, onda dakle imamo vlast koja poziva tuđe glasače na bojkot.

Da ne budem krivo shvaćen: ovim nipošto ne kažem da su oni koji ne izlaze na izbore opozicija koliko i gospođa ministarka za bašmebrigu o porodici; nije poenta to, poenta je da su u onom malopre ili-ili ko to tačno žvrlja – oba „ili“ dosta indikativna na skali iritantnosti.

Mogu da razumem (skoro) sve argumente zašto sada ne treba izaći na izbore – ali da je važnije sad ne izaći nego onomad izaći, e to razumem malo teže do nimalo nikako. A ova zgradno-zidna kampanja sugeriše baš to.

I to je ono čega smo se najviše plašili: ne samo što neki izlaze na izbore a neki ne, nego će obe strane voditi aktivne suprotne kampanje koje na koncu neminovno kažu: oni drugi rade za Vučića, ništa ništa, samo kažemo, pa vi (ne)glasači vidite šta ćete.

I sad: šta ćemo? Sedim s ljudima, bistrimo, kaže moj drug Duci: „Prvi put imam utisak da nas situacija prevazilazi, stavi to u kolumnu.“ Evo stavio, i nije mi lakše.

Mogu samo da ponudim nekoliko zaista ličnih crtica: situacija gde mogu da dam glas opoziciji a da ga pritom ne dam Đilasu načelno mi se vrlo sviđa (mada to što ne volem Đilasa ne znači da su svi njegovi argumenti naopaki); Vučić uz sve marifetluke nije dobio prestonicu, i odustati od izbora baš tu a izaći drugde – ja taj dobrovoljni salto mortale ne kapiram.

I kako se datum bliži, mislim da će me taj poslednji argument prelomiti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.