Prolazne okolnosti poprišta 1Foto: Radenko Topalović

Legendarni reditelj i scenarista Miša Radivojević dao je intervju prvi put nakon čitave decenije – a povodom toga što je ove godine njegov rad ovenčan nagradom „Živojin Žika Pavlović“; u moru dragocenih promišljanja o filmskoj umetnosti ima i opšteživotnih crtica, lepih koliko i oporih, među kojima je ova: „Uhvatio sam sebe da kad pomislim na odlazak, u meni se pojavi izvesna radost jer osećam da ću pobeći sa poprišta. Da neću morati da rešavam problem. (…) Osećanje da odlazim nije prirodan strah od smrti, već i izvesna nada, jer više ne mogu da pomognem“.

Pre koji dan, desi mi se jedna presretačka neverovatnost. Divna, a to, u ovom okršku geografije gde tavorimo, najčešće nije osobina stvari koje iskrsnu niotkud.

Krenuo uobičajeno na kafu u kraju, s laptopom u rancu da izvidim šta sam pisao prethodne noći i skrojim prepravke, kad pred mene stane prijateljica koju nisam video sigurno 15 godina. I tako mi Dana razdani dan.

Dana je, između ostalog, etnomuzikološkinja; u vreme kad smo radili drugi album i otvarali se prema muzici, bila je pravi dobri duh procesa, naše studijsko sunce.

NJeni saveti i energija silno su značili nama klincima; u tom je druženju takođe bilo nečega opšteživotnog što se pamti zauvek. Sresti Danu, koja odavno ne živi ovde – to znači momentalna obustava svega ostalog i sazivanje zasedanja komiteta. Staro društvance se okupilo, i u kolektivnom duhu za tim stolom nije se osećala činjenica koju nemilosrdni kalendar sugeriše: da je od onomad zapravo prošlo ne 15, nego 18 godina.

Čitavo jedno punoletstvo, bogtemazo. Takve dane vaistinu valja slaviti. Ali, kako biva, u razgovor se uvuklo i aktuelno društveno ovde-i-sada; u jednom trenutku, Dana mi kaže: „Otadžbina, to je ona zemlja gde me najviše sramota“.

Nasmejemo se, onako tužno ali od srca, jer ta prividno ironična misao zapravo je potpuno logična: ako emigriraš, problemi te tamo zemlje nekako nikad nisu tvoji, uvek ih sagledavaš s jedne fine filozofske distance čak i kad direktnije utiču na tvoj život. Nisi ih ti uzrokovao, nije nužno na tebi ni da ih popravljaš; koliko god se odomaćiš, negde u glavi i dalje si gost, dođoš.

Ali čim zakročiš na rodnu grudu, sudariš se sa svime za šta si mislio da te se više ne tiče. A Srbija je u tom smislu nešto kao hadronski sudarač: rasparčava ti čestice na čestičice.

Đorđe Kadijević, još jedna legenda domaće kinematografije, živa je riznica opšteživotnosti koliko i Radivojević: sve što izgovori destilat je mudrosti.

Kad je moj drug Deki Ognjanović, jedini čovek u ovom delu Evrope koji je doktorirao na temi poetike horora, branio svoj doktorat, išli smo da ga bodrimo; divni Kadijević takođe se pojavio da podrži prijatelja. Davno i to beše, ali sećam se: došao je u trenerci, najnonšalantnije.

Nimalo akademski „dres kod“. To mi je bilo beskrajno simpatično, pomislio sam: „Šta ga briga, realno, pa on je Đorđe Kadijević, veća institucija no ova u kojoj se nalazimo, a u ozbiljnim je godinama i pravila na njega više ne moraju da se odnose. Hah, kako je to oslobađajuće“.

Pri ovom Radivojevićevom intervjuu, paralela mi neminovno pada na pamet: ono što je kazao poentira istovetno kao Kadijevićeva nehajna kostimografija tada.

Na svetu ne postoji ništa na čemu se period od 18 godina ne vidi, osim možda Breda Pita.

Sedimo, uživamo u razgovoru s Danom, sve je kao da smo se juče poslednji put okupili – ali kako nismo Bred naš nasušni, ne zavaravamo se da se vreme na nama ne vidi. Samo što još nismo stigli na mesto s kojeg nam se filmski velikani obraćaju, i još nas prilično intenzivno boli što na svetu ne postoji ništa na čemu se decenije ne vide, osim Breda Pita i ove zemlje.

O tome kako je uopšte moguće da ljudi koji su jednom pregurali Miloševića danas trpe ovo što trpe, a neki čak i obožavaju – sve manje vredi govoriti, osim kroz neki novi doktorat o poetici horora. A opet, nedopustivo je ćutati.

Kolebica između svesti o teškoj nepopravljivosti i sulude želje, plamteće nade da se nešto ipak može i mora – to je klopka iz koje, izgleda, može da te raseli samo kalendar. Do tada, čak ni fizičko raseljavanje ne radi posao.

Dosećam se, neko jednom reče da je ovde blesavo pričati o trenutnim okolnostima, jer belodano uopšte nisu trenutne. Fraza „proći će“ stalno beleži porast populacije, to poslednje ubežište sve je nakrcanije ljudima.

Ali godine idu, i sve je teže umaći utisku da nisu prolazne ove okolnosti, nego samo mi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari