Radi pogrešno i nadaj se najboljem

Ko god ga čekao ili ne, septembar, obijač plažne fasade i iluzija, sačekao je nas. Prva njegova slika koja nam se ugravirala u lobanje više je no upečatljiva: video koji dokumentuje kako se jedan vozač, hrleći pogrešnom trasom auto-puta, kolima zakucava u druga i gine na licu mesta.

Igrom slučaja, drugarica mi javlja da su se nešto ranije mimoišli; da nije na vreme pravilno pročitala situaciju, druga strana sudara mogla je biti njena. A sigurno nije bila jedina tog dana. Ali to onog vozača, nažalost, nije sprečilo da nastavi. Božemeprosti, deluje da je namerno vozio u suprotnom smeru, dokazujući ko zna kome ko zna šta. Prizor je otud dvostruko uznemirujući: zato što sam po sebi jeste, i zato što se taj neko, srljajući svesno u naopako, do suludosti uzdao da se priča neće završiti tako kako se završila.

Treći nivo užasa bio bi uviđanje opšteg mesta u ovome: „radi pogrešno i nadaj se najboljem“ geslo je po kojem se ovde mnogo šta odvija.

Na jednom od prvih protesta protiv nasilja, profesor pravnog faksa Miodrag Jovanović završio je svoj govor porukom opoziciji: „Nemojte ovo da zeznete.“ S onoliko nas na ulici, imao je poentu: ta sila ljudi i nagomilano nezadovoljstvo prizivaju svoju političku artikulaciju. Ali je masovno ne vide u postojećoj ponudi. Pa sam jednu kolumnu posvetio toj temi: činjenici da nam ova pobuna, na koncu, neće vredeti ako nikoga ne zaokružimo na nekim budućim izborima. To nije bilo agitovanje za bilo koga konkretnog nego gola očiglednost i logika; aksiome ne treba objašnjavati, je li.

Nalazio sam potrebnim da se ovo kaže otud što mi se čini da svi – pa i ta opozicija – olako prelazimo preko činjenice da pobunjeni narod velikom većinom zapravo neće da glasa za one koje su ih, paradoksalno, na proteste pozvali. A normalno je, uzgred rečeno, što nas je opozicija pozvala, jer ona inače postoji da okupi i zgruša vlasnike mišljenja suprotnog od vladajućeg; nije normalno što okupljeni ne vide u predstavnicima opozicije sopstvene predstavnike (ne kažem da ne vidim debele razloge za to, kažem samo da u teoriji ne bi trebalo da je tako). Ukratko: pričamo da je problem u zarobljenim medijima, kao što i jeste; u tome što većina građana i građanki nema prilike da uopšte čuje drugačije mišljenje i dozna za puko postojanje drugih opcija, i jes tako; ali ako ni okupljeni na protestima – dakle: upućeni i obavešteni – takođe tu ne vide svoje kandidate, septička jama u koju smo zagnjureni dublja je za još jedno dno. Taj problem je već i vrapcima jasan, no bojazan je da opoziciji baš i nije.

Biće da su mi neki zamerili što sam se u tom tekstu „ostrvio“ i na držanje govora na tim našim okupljanjima, ali dobronamernijima nije promaklo šta se reći htelo: nisam kazao da su govorili bili loši – naprotiv, svi su bili sjajni, poneki dostojanstveno potresni, poneki ozbiljno antologijski; kazao sam da se bojim kako ćemo tim putem sahraniti ove proteste kao one prethodne, koji su sebi zakazali zadušnice onog momenta kad su se sveli na tabananje i čitanje naših sastava od subote do subote, i terali tako sve dok nisu utihnuli. I stvarno se treba zapitati: ako nas je neko zvao na proteste, zašto ne izađe za govornicu? Zašto ne počne da stiče tu dragocenu valutu poverenja već jednom? Recimo to bez okolišanja: koja je to fora da se nedogledno isturaju javne ličnosti, svi mi i bilo ko od nas, kad mi nismo na glasačkom listiću, tom sutrašnjem? Da bi protesti bili „građanski“, a ne „politički“?!

Protesti su de facto politički čin, i tu nema apsolutno ničega pogrešnog; time što opozicija afirmiše ideju da nisu – samo kopa sebi jamu. Možda bi se ljudi još na prvom protestu razišli da su političari uzeli mikrofon, rekao bi neko – ali šta s tim, pa nek se raziđu; pozovi ih opet. I opet, i opet. Možda bi ljudi tad pomislili da si baš rešen, da postoji ozbiljna volja. Umesto toga, repriziramo se ko pokojni Đoša na RTS-u, stoput: ako je plan da ljudi šetaju dok ne odustanu i da „nepolitičari“ drže govore sve do poslednjeg još voljnog, taj plan će sigurno uspeti i biće baš tako.

I eto, stigli smo do septembra, dugonajavljivanog. Sad će neki plan. U redu, zaista navijam za to, samo se bojim da kola nisu već predugo u pogrešnoj trasi. Samo nek nisu već „zeznuli“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.