S druge strane stola

Kako ne pisati o takvom fenomenu: godine i godine perfidnog ništaštva napokon se privode totalnoj providnosti, jasnovidost postaje svačija i pred našim očima niče upravo ona mitska sloga koja spasava; vala pisao bih o tome stoput, neskriveno oduševljen. Iz kolosalne društvene razvaljenosti rađa se nova razgaljenost, koju bi režim najradije da razgazi i ispendreči, jer im ponestaje manevarskog prostora za suptilizaciju; reč „izdajnici“ najzad dobija svoje puno značenje, postaje očigledno ko su ovde zapravo prodane duše a ko rodoljubi.

Domaći okupator sve više ispoljava svoju prostačko-kabadahijsku prirodu, nervozeći se što je narodu najzad prekipelo da mu se pamet soli neslanim dosetkama iz penthausa i Jovankine vile; ta silna briga za naciju što se emituje iz epicentra buržujstva rapidno gubi publiku, pa prelazi u otvoreno vređanje – što inteligencije, što konkretnih osoba. Da vidimo kako je to izgledalo ovih dana.

Pozivajući na argumentovanu raspravu, Đuka je dao primer kako pojmi argumentaciju rekavši da oni koji se protive iskopavanju „nisu normalni“. Kad nazoveš nenormalnim hiljade i hiljade građana okupljenih na sverastućim protestima širom zemlje, reklo bi se da ti manjka i takta i taktike. Ali mi dobro znamo da upravo tako izgleda radikalski krizni štab: kad su nakon majskih tragedija prošle godine građani i građanke masovno izašli na ulice, isterani iz kuća tugom i očajem, dobili su kao odgovor antologijsku fotku gde im se sveto trojstvo režima kliberi u facu. Gest svakojako odvratan, osim s aspekta iskrenosti: pričepljen situacijom, svaki neljud zaboravi masku i osloni se na svoju suštinu.

Nije isto kad radikali sladostrasno ciničare i ovo kad ih nagoveštaj frkice isprovocira da ogoljeno rade jedino što zapravo umeju – a to je bestidno vređanje. Uočimo razliku: ovo prvo je s pozicije nadmoći, ovo drugo je iz nemoći. Sličnu transformaciju doživljava i lažovstvo. Kad se osećaju snažno, kudikamo porade na ambalaži laži; kad zagusti kao sad, dobijemo slučaj Tamare Skrozze, gde se paničarski laže od A do Š da je Tamara rekla nešto što apsolutno proverljivo nije rekla. U svom prirodnom deficitu ideja, ekipa se grozničavo hvata za one dve, tri oprobane – od kojih je najotrcanija ta da neko preti Predsedniku. I eto zašto svi pišemo o litijumu: zato što se vlast tako jadno i gadno trudi da nas skrene s teme; naše je da se teme držimo, ali i da u nju učitamo sva ta bočna beščašća, sve usputne uvrede na račun svog naroda ucelo koliko i časnih pojedinaca direktno.

No, kako je Velemajstor došao u tako nezavidan položaj? Pa tako što je poverovao da vaistinu može da ubedi ljude i da je danju noć a noću dan, da dakle narod nema baš ni jednu jedinu preteklu gangliju. Celi ovaj pakao s lobiranjem režima za Rio Tinto najbolje je sažeo komičar Stefan Papić, koji kaže otprilike ovo: to je kao da te neko nagovara da prodaš svoje organe na berzi i priča ti o tome koliko ćeš da zaradiš, a preskače detalj da ćeš usput da umreš.

Pride ti kaže: evo ovaj doktor što će i da te operiše i da te preproda u delovima sproveo je studiju, koja veli da je to bezbedno; na pitanje zašto doca onda ne izvadi sebi te iste organe, on spremno odgovara: „Paa… zato što mu je stalo da se ti obogatiš, kako ne kapiraš?“ Domaći podgovarači dodaju: „Ajde bre ćuti, šta ti znaš o medicini, pa šta ako mu je svaki prethodni pacijent umro u mukama, zar je ta sitnica dovoljna da se izvuče zaključak? Pih, kol’ko si zatucan. Obavesti se malo iz medija pod našom kontrolom i iz ove studije koju su finansirali dobri doktor i tržište organa.“

Sve me to neodoljivo podseća na jednu priču mog ćaleta. Svojevremeno je firma u kojoj je matori radio dobila novog šefčića, onako baš punog sebe; taj je održao zaposlenima nadobudan govor nakrcan glupostima i završio čuvenim „ima li pitanja?“; „Pa ja bih imao samo jedno“, reče neki ćaletov kolega, prilično u ime celog kolektiva. „Je l’ misliš ti da s druge strane ovog stola sede majmuni?“ Izgleda da je moj narod režimu napokon postavio to isto pitanje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.