Šaltanje i prešaltavanje

Ne zna se je li Haris otpevao na Trgu onu „Dajte vina, hoću lom“, jer nakon ljubavne izjavice studentima u jednoj emisiji, to mu se može uzeti kao revolucionarna primisao u štimungu gde špaliri i špaliri uniformi stoje između Srbije koja nešto neznano slavi i Srbije koja zna šta i koga žali. Dok smo koračali ka mestu gde ćemo tišinom odati poštu žrtvama, Nensi je primetila još jednu znakovitu subverziju: s bine se baš tada orilo „…ko će ovo ludilo da otera…“; pogledali smo oko sebe, i pitanje nije bilo retorsko.

Petnaestominutni muk obavio je ponoć koliko i smog; niko nikome nije čestitao, niko prekinuo tajac, a opet, ne pamtim dirljiviji doček. Kasnije smo videli snimak s visina, tako simboličan: „gusta je magla i hladno je“, što bi rekla druga jedna pesma, a kroz nju – svetla. Hiljade svetala. Ljudi. Narojene tačkice što buše mrak. Zemlja rešena da se prešalta. Ne valja da se delimo, ali rubrika „pronađi razlike“ preočigledna je kad imaš takve dve slike.

Tako isto deluje i prvojanuarsko šaltanje propuštenog televizijskog programa. Dok je magleni grad išaran bedničkom parolom o mom drugu Zoki Kesiću (čime se samo prljaju zidovi, a nimalo njegovo biće i biografija), on i ekipa prave jednu od najlepših emisija do sada. Onamo su gosti koji takođe svetle u mraku, baš kao i domaćin. Policajka Kaća priča deci u studiju šta to znači biti policajac.

Pripoveda im bajku o zlom vilenjaku koji je mislio da može raditi šta mu se ćefne, i o časnim policajcima koji se bude i sete svoje zakletve: da su tu da čuvaju njih, a ne njega. Poznanstvo s Kaćom jedan je od mojih najsnažnijih utisaka iz prošle godine. Skromnost i vedrina duha jedne superheroine našeg doba. Zahvalnost i ljubav sija sa svih lica, nada i dobrota preliva kalendar i ulazi u novu godinu.

Onda prešaltam na Njegovu novogodišnju besedu, neprijatniju no ikada do sada. Sa šlajmom u grlu što od reči pravi režanje, i to režanje koje se više ne da izrežirati u čovekolikost, onaj kojem tragovi smrde nečoveštvom uspeo je da nam zapreti novu godinu, istu onu koju je tobož došao da čestita. Probajte da izbrojite koliko je puta ponovio da se ničega ne boji, potpuno tipično za ljude koji se ničega ne boje. Katapultirao je čak i jedno „ma ko su bre oni“ (svi mi, građani ove zemlje, kojima je nominalno podjednako predsednik – iako se, je li, tako ne osećamo ni mi ni On).

Voditelj bi u čeličani dobio gomilu para kad bi joj prodao svoje živce; delovalo je kao da je priveden na intervju, talačka kriza u živom programu. Kabadahijsko podizanje tona, vređanje i ponižavanje… tako je bre, Predsedniče, ma ustani mu i ošamari ga preko stola, šta on tu tebi postavlja pitanja, šta je on, novinar? Ko sme da prekine monolog božanstva, koji majčin sin da ga zakine za logoreično verbalno iživljavanje čak i te noći, zar da ostanemo uskraćeni za još jedno bulažnjenje kakvo slušamo danonoćno?

I tako smo, u novogodišnjem slovu ljubve naciji i ostalim tu zateklim sužnjima, doznali da unutar sekte postoji baš sekta-sekta, krvlju zakletih (tim rečima) njih oko 17 hiljada, radih radikalnijim (što tepaš, reci lepo: radikalskim) metodama odbrane prestola. A da se tu sad već ozbiljno halucinira kruna svedoče dve stvari: umišljaj dinastije – i umišljaj da joj preti nekakav nju ejdž Apis (dok se svi nadamo da, što reče neko u komentarima, preti samo – aps).

Obavešteni smo da postoji paraskupina, koja se skupila zbog para i to je spremna da brani do krvi, na koju se i zaklela, i to u „jednoj crkvi“. Tome prikačena i direktna izjava da su jedna deca važnija od sve druge; iz epicentra svog delulua, čovek-nečovek žučno i srčano i javno ne shvata (ili još gore: shvata) šta je upravo rekao stotinama hiljada roditelja, a rekao je: skupljamo se da vas sve prebijemo, i vas i vašu decu, sanjam o tome, ja jedini smem da svašta, da sve, ja, JA. S devedesetim u očima, predsednik jedne zemlje uoči dočeka zapretio je sopstvenom narodu, škripeći po glasnim žicama gudalom svoje beskrajne mržnje.

Olja je jednom otvorila „Utisak“ rekavši da nikako nije dobro da se narod deli – a da, opet, postoje trenuci istorije kada ništa nije prirodnije nego odabrati stranu. Pa eto, šaltajte ova dva TV programa. Ne valja da se delimo, da. Ali rubrika „pronađi razlike“ preočigledna je kad imaš takve dve slike. Sve je manje onih koji se dvoume u kojoj bi od te dve slike da žive, i ta dvoumica vaistinu postaje sve neprirodnija.