„Sastavni deo ovog formata“

Proveravanje ko je tvrđi putem razbijanja dobiće lepšu formu; ljuska što puca blaženo neće biti naša, to je samo jaje.

Koju ćete boju odabrati, koju sličicu nalepiti?

To su važna pitanja. Pomoći će nam da, u krugu porodice, tu gde je toplo i nadežno, tu gde još verujemo da u nešto verujemo, smetnemo s uma lice čoveka po imenu Vladimir Krnač.

Da smo normalni, ne bi nam uspelo. Sreća pa ič nismo, bognamsrećuzdravljedao.

Virtuelno premreženi svet ovdašnji ove se nedelje poplavio isečkom iz kviza „Najslabija karika“, u kome smo se zaogledali preko mere podnošljivosti.

Kurs razumevanja nas nikad nije bio kraći, takva kompresija dovela bi do pucanja svake iole ljudske ljuske – ili bismo se prosuli, ili bismo se napokon izlegli.

Ali ono čime smo oklopljeni i blindirani nije ljuskoliko, a nije ni naročito ljudskoliko, pa ćemo se i iz ovoga, blago si ga nama, izvući bez naprslina.

Blagosloveni su oni koji videše a ne poverovaše, još više oni koji čak i ne videše narečenu scenu.

Ide ovako: takmičari treba da, kako naslov emisije zapoveda, izbace najslabiju kariku; dvojica megdandžija neopterećenih smislom za sram, od kojih jedan pride „kida netačne odgovore“, odlučuju da izbace Vladimira Krnača, čoveka enciklopediju bez ijednog netačnog odgovora; neprijatnost u sekundi postaje opipljiva, naročito kada je jedan od vinovnika artikuliše u haiku: „Pa ne znam zašto bi mi bilo neprijatno, mislim, igram… to je deo igre, sastavni. Ovog kviza. Ovog formata. Tako ja razumem.“

Kadar je u tom trenu na Vladimiru.

Lice se krivi u smejem se a plakao bih. Osmeh kao grimasa. Grč. Dostojanstvo od svih facijalnih mišića napadnuto poniženjem.

Ponositost i vrlina usred mulja bore se da dišu na škrge. Na slamku. To nije slamka spasa.

To je slamka tek da se ne umre na licu mesta, na tuđ red.

Nikola Kojo, voditelj, u neskrivenoj neverici čemu prisustvuje, ovakvom poimanju taktike one dvojice suprotstavlja pojam viteštva. Što je bilo učinkovito taman koliko i promocija parfema u kanalizacionim tunelima.

Nemoguće je razmirisati smrad. Ne može se posramiti besramlje.

Ipak, Kojo kaže: „Vladimire, vi ste moralni pobednik. Vi ste primer mladim ljudima.“

I ne samo mladim. Vladimir je, tačnije, primer za sve nas. Ali nije primer nas. Primer nas su ona dva dobrovoljna donora obraza u nehumanitarne svrhe.

„Neka im služi na čast.“ U to se zipovao komentar Vladimira Krnača, građevinskog radnika bez stalnog zaposlenja, čoveka koji je sanjao da pobedi znanjem i otputuje u Egipat, što mu je davnašnja želja. Ali glib je lepljiv. Ne može to tako.

Jer umrtvljenost nerva za sram, lepo reče konkurent, sastavni je deo ovog formata. Iako je zapravo rastavni.

Sećam se, jednom sam pisao da mi sve to lici na palubu broda koji srlja pravo u glečer.

Pijanoj posadi više ne pada na pamet da se organizuje za krpljenje jedara i izbacivanje vode što nadire, niti da svrgne pomahnitalog Kapetana Bolnu Ruku i preusmeri kurs nekuda iole manje brodolomno.

Ako iko na to i pomisli, mane se čim pogleda u zastavu s lobanjom i ukrštenim kostima što se zacaklila pošto su talasi s nje sprali trobojku.

U susret lednom razbucavanju, sužnji odbijaju da žive jedni s drugima i biraju ono što, ako se to neće, jedino ostaje: da žive jedni protiv drugih.

Razvijaju taktike kako da nekome maznu flašicu vode kako bi za sebe imali dve, i sve to pod sloganom „ništa lično“.

Istina, crći ćeš lično ti da ne bih crkao lično ja, ali ne, nije lično. To što će nam se galija skršiti – nije važno. Važno je da mi lično ne crknemo pre toga.

Zato što je to tako, razvija se bizaran oblik saosećanja usred bezosećaja.

Nema se šta zameriti onom Ciniši što insistira na tome da nije mali, no da je doktor.

Nema se šta zameriti onome što je, prigodno prezimenu, stavio šape na prestonicu. Svi su u pravu, što bi rekao Sorentino.

Svak se bori za sebe. S ovim kvizom isplivava samo jedna razlika: situacija je suviše egzaktna, preočigledna, učesnici ne mogu da negiraju šta su zapravo.

Prinuđeni su da priznaju: i šta je zapravo istina, i koliko ih nije sramota te istine. Van tog kviza, ima se sloboda da se čak i ne prizna ništa od ta dva.

U takvom štimungu, dočekujemo još jedan praznik. Vere, nade, dobrote. Ljuske pucaju. Samo ne naše. Valjalo bi da posle toga pogledamo ovu emisiju opet.

Da se suočimo s ogledalom. Da svako od nas odštampa sličicu sebe samog, nalepi na jaje i skrca ga.

Jedino tako, možda, nekad, ipak iskrsne da uskrsnemo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.