Simbolistinita priča

U nastavku života sledi logički sukob s ovom bajalicom: zrelije poimanje notorne teorije zavade sugeriše da ona niče iz činjenice što jeste kriv neko, ili čak svi umešani.

U Balkanskim kavgama mirilačka lekcija iz junoštva u sukobu je s lekcijama iz junaštva, a tu je i bojazan da je dovoljno pružiti ma i mali prst pa da ode cela ruka.

Mi zato pružamo ruke jedni drugima isključivo da bismo ih obarali; zabavljeni time, ne obraćamo pažnju na onu drugu ruku, koje postanemo svesni tek kad nam je neko uvrne iza leđa. Silimo se mirno, pa se mirimo silom.

U Kotoru, gde sam trenutno u autoazilu kako bih radio na novom romanu, ima Zimski karneval: glavni deo fešte je spaljivanje lutke koja simbolizuje krivca za sve nevolje.

Čak i stari običaji svedoče o ljudskom opiranju sloganu „niko nije kriv“.

Neko vazda jeste; valja iznaći ko. Odraslost tako funkcioniše: da bi koliko-toliko to „niko nije kriv“ ostalo na snazi, stvarni krivci moraju biti zamenjeni simboličkim žrtvovanjem.

Na primer, krive su tužiteljke koje rade svoj posao glede slučaja „EPS“.

Moraju biti krive da za sam slučaj ne bi niko bio kriv. Rečeno nam je isprva kako su tužiteljke same tražile da budu premeštene s predmeta, što je, kad se bolje sagleda, retko pošteno saopštenje: ako revnosno obavljaš svoje dužnosti, tražiš đavola, pa ga i nađeš.

Ne može drugačije.

Neki „mir, mir“ preti da bude potpisan u martu, što rađa opravdanu bojazan da će, u tom slučaju, opet biti obavljen drevni obred razbijanja izloga i krađe patika po prestonici u ime simboličkog žrtvovanja.

Dok čekamo to ozbiljno bavljenje suštinom, bavićemo se fasadom. Bukvalno fasadom: najrodoljubiviji među nama obredno žrtvuju zidove ispisujući parole, čak i po dečjim parkovima; ko im se suprotstavi prekrečavanjem, dobije pretnju lomačom.

Jer, ko žvrlja, taj simbolički spasava Kosovo, a ko za žvrljoljubima čisti, taj ga valjda simbolički izdaje.

Pre toga, imali smo simboličko potpisivanje memoranduma: najistaknutiji među domaćim simbolistima sastavili su traktat o reintegraciji Kosova, čime usput priznaše (ali samo simbolično) da Kosovo trenutno nije deo naše zemlje.

Tako su pružili svoj simboličan otpor, nema veze koliko halucinacionalan i nerealan na terenu. Duše nema ko priča narodu išta drugo, i nek se takvi pripaze: mogli bi biti simbolički žrtvovani kao kotorska lutka.

Sve se to odigrava zato što nam se primakao neki papir koji smo razumeli kao vrlo stvaran: mentalno zauzeti faktom da parafom ne dobijamo ništa (ili tek nešto simbolično), ređe komentarišemo šta to mi vaistinu imamo, pa ćemo sad vaistinu izgubiti.

Ako bi se ispostavilo da već nemamo ništa, ispalo bi da je i prihvatanje gubitka, daleko bilo, simbolično. Da se razumemo: u onom sporazumu nema ništa dobro po nas, samo se stidljivo pitam šta je tu novo.

Ima li šokantnih novina, ili je posredi samo to da Kapetan Zavrnuta Ruka tek sada objašnjava svojim palubarima kakvo je stanje na pučini i šta durbin veli o prognozi vremena. Njegovom simboličnom ku*čenju suprotstavlja se ono koje spominje veru i večeru – kao da narodu sledi išta od ta dva, samo treba odabrati.

Ej, pa ovde ljudi ležu i bez vere i bez večere već veoma dugo, ali bolje leći nego to reći. Učeni smo da sačuvamo dostojanstvo, i sad se situacija postavlja kao da ćemo ga sačuvati ako odbijemo predlog ili izgubiti ako pristanemo.

A ovo što mi živimo, to li je dostojanstvo? Pristali smo da se ono ogleda u tome koliko dugo možeš da živiš nedostojanstveno i da potom skapaš što nedostojanstvenije.

Bog će da ti plati.

Njegova zemaljska ambasada sada upadljivo ćuti, iako je vrlo glasno nadležna za pitanja poput korone i Prajda.

Naravno, sve ovo može proći i drugačije. Bez simbolizma i žrtvovanja. Ako se dovoljno udetinjimo, uvek je tu stari dobri „niko nije kriv“: da bi postojala krivica, nešto krivo mora najpre da se dogodi.

Ima koja godina otkad sam se (i ne samo ja) gorko pošalio pri kariranom stolnjaku i metalnoj pepeljari da ćemo dočekati dan kad svi svetski mediji jave da je Predsednik priznao Kosovo, a on s ovdašnjih ekrana ustvrdi na nije. Da se nije desilo ama baš ništa.

Ma neće mu to proći, reče tad neko.

I u pravu je. Vala, bez simboličkog žrtvovanja zidova, izloga, patika, papirusa za memorandum s fontom Miroslavljevog jevanđelja – neće.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.