Šljiva-konsenzus i kordiceps-loža

Da bi čovek mislio lepo o svom narodu, mora da misli antipolitički: mora da misli da ovi ljudi, uprkos definiciji šta je parlament, ne predstavljaju nikoga osim sebe.

Ne treba biti naročito nobl da bi ti se ovo besprizorje ogadilo čim ga samo očešeš pogledom i sluhom; ko god je kupio kokice za ovu predstavu, pokušavajući da se tananim filozofskim mirom zadrži iznad situacije, zagrcnuo se – biti savremenik ovoga znači vaistinu unedriti da ćemo završiti ispod jedne šljive, jer deluje kao da se u stvari o tom predlogu raspravlja i da se jednoglasno prihvata.

Ovih dana aktuelan je još jedan horor: serija „The last of us“ na HBO-u, rađena po sada već kultnoj video-igri.

Posredi je postapokaliptična priča u kojoj čovečanstvo satre izmutirala varijanta gljiva kordiceps. Poreklo autorske inspiracije prilično je uznemirujuće svima koji ranije nisu čuli za ovu pojavu u prirodi: dotični parazit zaista postoji, napada insekte i od njih doslovce pravi… pa, zombije.

Jer dok proždire domaćina iznutra i zamenjuje njegove ćelije svojim, kontroliše mu motoriku i šeta ga unaokolo kao svoje prevozno sredstvo.

Kažu da u krajnjoj fazi kod mrava gljiva zameni preko 60% njegovog tkiva; kad kucne čas, naprosto ga potpuno ugasi i isklija iz lešine.

Pretpostavka da bi evolucija ikada dovela do toga da se pečurka osmeli i napadne nešto krupnije od buba, u ovom slučaju nas, zvuči kao idealno zastrašujuća kad se uzme bukvalno – ali ne baš mnogo manje i kad se shvati metaforički.

Trenutno, dok gledam i slušam ovo što gledam i slušam, paralela se gorko nameće sama.

Svako malo dogodi se da neko moj sedi za već nekim stolom gde se, na pomenu mene, rekne (ponekad i drekne) kako me „neko plaća da blatim predsednika“.

Klasika, odavno smo svikli na činjenicu da se nekima sva analiza iscrpljuje na takvoj konstataciji. Ali kad bih se naterao da o tome razmišljam, morao bih nanovo da se „oduševim“ činjenicom šta se to u nas instaliralo: ideja da se ovde ništa ne može zaista misliti, nego samo monetizovano. I ideja da je moguće ikako promišljati sadašnjicu a zaobići njenog nesumnjivog protaagonistu (nije tipfeler, dva a: glavni lik kolektivne agonije).

Optužba da smo opterećeni Njime neoboriva je i medicinski i sudski, jer reč je o teretu koji je masterovao sveprisutnost; svaki put kad ga ova kolumna izbegne, neskriveno se ushitim. Ali u nedeljama kao što je ova, to bi jednostavno zvučalo kao da na silu digresiram: kako prenebregnuti da cirkus upravo eskalira u porugu reda veličine sedi pred poslanicima sa šoljicom s likom vuka.

Pa čekaj bre. Može li ta slika da generiše ikakav utisak ozbiljnosti u oku posmatrača? Naše propadanje začinjeno je bizarnim humorom.

Situacija ide ovako: dok mu podvriskuju „ostavka, ostavka“, Predsednik odgovara: „Pa kad ćete da je podnesete?“ Pa nikad, naravno, kao ni On – odavno sam zapazio interesantnost fraze „podneti ostavku“, taj glagol; ostavka je nešto što oni ne podnose, organski. I evo sad ulriču jedni na druge „izdao si Kosovo“, „nisam ja nego vi, a ja ga vraćam“.

Ako ste se, dakle, pitali šta je suština tog novog predloga koji je stavljen pred nas – mirno spavaj, nano, to su pregovori kako da nam se Kosovo vrati. A sad se po skupštini biju oko toga ko će od njih bolje i brže da nam ga vrati.

Kad racionalizam razgleda turističke destinacije koje bi mogao da obiđe, skupštinu ne odabere ama baš nikad. Na žalost po nas, realizam onamo ipak stanuje, koliko god izgledalo nerealno i nadrealno: biće da ono jesu naši stvarni predstavnici, pošto mi više nismo mi i retko nas se sećamo.

Naočigled zombifikovanih nas, onamo se okuplja šljiva-konsenzus, kordiceps-loža. Da se svađa i bije oko svog prirodnog prava da na nama parazitiše. Izuzetaka ima, ali bojim se da su statistički nebitni pri opštoj balvanizaciji kojoj nemilice svedočimo.

Pričam nedavno s drugarom, jednim od retkih koji još ima živaca da prati aktuelnosti.

Kaže, ne razumem čemu dramatizacija – narod je toliko anesteziran da je to već prešlo u indukovanu komu, nema ničega što Ovome zapravo ne bi prošlo.

Ispašće da u to još jedino On nije sasvim poverovao, pa se sekira kako li će ovo sve da progura. Kordiceps u teškoj dilemi može li polumrtvi domaćin da se pobuni i živne, da vrati svoje tkivo, mišiće i volju.

Serija kaže da leka nema. Ali to je samo fikcija, a ovo samo metafora. Zar ne?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.