Slovo ljubve

Prosto da čovek pozavidi. Sticajem okolnosti, ovih dana intenzivno razmišljam o vezama i parovima, pa još više upada u oči.

Bre, sad se ljudi masovno razvode zbog najmanjih razmirica, a ovi se siti navređaše ovoliko godina i opet imaju snage da sednu i razgovaraju, ni medijator im ne treba. Nikakve tampon-zone, bračni savetnici, ne-daj-bože kamere.

E to je ljubav. Prema narodu. Nacionalni interes. Više interes nego nacionalni, kažu smrtnici što šušore podno Olimpa, ali kad je pučka huka prekinula zasedanje bogova?

Ne dopiru gore do vrha Whateverest vaši glasovi, vaša glasila, vaša glasanja, sva ta artiljerija ljubomore prema ljudima čiji je odnos naprosto neraskidiv.

Da se kladimo da je bukvalno svaki naš odnos raskidiviji nego njihov. Prosto da pozavidiš, kažem, i evo – zavidim. Ne, ozbiljno.

Nemam baš neki elegantan prelaz s tog opšteg na lični utisak nedelje (ovo spomenuto, o vezama); neko će se pitati kako to uopšte staje u isti tekst, osim po sili hronološke blizine u mojoj glavi i bizarnom uživanju u ironijama.

A međutim uteran sam u neizbežno divljenje prema tom AV-Đilo odnosu zato što očigledno nije površan a jeste trajan, eto o tome se radi. Svak da poželi. Osim glasača. A šta ima u ostalim vestima, glavnoj temi kolumne?

„Pa šta ima, gospođo, nema ništa.“

Ili evo, mudrosti dveju važnih osoba.

Jedna je moja drugarica Sne, koja reče: „Znaš šta, mislim da bi trebalo da uvedemo pravilo: svi ovi koji se u roku od dve godine od svadbe razvedu – da nam lepo vrate one koverte što smo dali. Ovako ne ide.“

Druga je Nil Armstrong; kad su ga pitali zašto ne džogira, rekao je da svako srce ima određen konačan broj otkucaja, te mu ne pada na pamet da taj svoj saldo, koji god bio, arči na trčanje.

Mislim se – i nemojte me sad gađati svojom povraćkom izazvanom patetikom – možda isto tako svako srce ima i konačan broj regenerisanja, koliko puta može da se emotivno restartuje i počne iznova.

Gledam oko sebe: neudate prijateljice i neoženjeni drugari, uključujući i mene.

Neki već i prećutno digli ruke: nisu bili baš neki romantičari-sanjari, ali se svejedno nikad nisu sasvim oporavili od poslednje veze. Ne u smislu da još pate. Nego u smislu ne dešava se ništa.

Nije da ne bi sreli nekoga, ali vide: mi što se srećemo – kao da se sastajemo samo da bismo se rastali.

Fasciniran sam (negativno, naravno) na kojoj se dubini odigravaju svi ti emotivni događaji kod većine ljudi danas: na plitkoći tacne.

Nijedna emocija nije 3D, nije 4K, sve neke površne besmislene zaljubiške i kod mlađih i kod starijih, sve neko kolosalno ništa koje se na momenat preigra i zafolira u nešto.

LJudi su usamljeni, čak više odlukom no nuždom.

Nesvesno osebičeni a istovremeno uplašeni, hajdučki presreću sopstveni hedonizam, upljačkaju iz njega malo nekog privida bliskosti (i vodoravne i uspravne), pa se vrate nazad u svoje „ma ne mogu ja to“.

Kad ih neko pita, boje se vezivanja; kad pogledaš praksu, ne boje se odvezivanja, što je daleko bitnije.

Ne razumem što je to lakše: onaj ko beži od odnosa rizikuje da sustigne i sretne sebe, što je vazda gora stvar za bežača.

Drugar mi priča kako je na adresu naše strip redakcije stigao opsežan mejl, niđe veze sa stripovima: neki tip poslao detaljan literarni portret samog sebe. Baš detaljno detaljan, da ima korice zvalo bi se biografski roman.

Ali se na samom kraju tekst pretvara u oglas. On bi, naime, da upozna ženu s kojom bi se skapirao. Bilo nam smešno, pa nam bilo genijalno, pa tužno.

Nikad pre nisam razmišljao da to može biti – ili čak svakako jeste – isti žanr teksta: naše biografije u stvari su oglasi za srodnu dušu.

Čovek se zato zadao: hiperprecizno opisao sebe i poslao celom adresaru. Čak i redakciji stripova.

Zašto bi to bilo gluplje i očajnije od onoga što svi radimo svojim dežurstvom na društvenim mrežama? Mreže služe da se u njih nešto zapetlja i ulovi.

Elaborirana najbolja verzija nas nad kojom čekamo da se, za početak, upecamo mi sami; posle bude lakše, posle samo treba zajebati druge da smo mi i naš život super mesto.

Uglavnom, eto tako: budu ljudi zajedno pa ne budu. I ne priča se nikome o tome.

A Đilo i AV seli. Nasamo. Pa pričali. Možda u nekom trenutku sevnulo i neko „ma razumem te“.

Ko zna, možda je dejt održan u frižideru, iz kog nam obojica iskaču. Malo da ti se zgadi, ali – malo i da pozavidiš. Jer njihov će odnos nadživeti sve naše, a bogme i oni nas.

Noć je; gledam u frižider; kroz glavu mi ide scena iz „DŽokera“, ona kada uđe i zatvori se unutra, sam.