Komedija u Skupštini: „Ko zna zašto je to dobro“

Ako išta, imamo duha da se nasmejemo i kad je najteže, pa je sevnulo sijaset pošalica na račun treš horora kojem smo svedočili. Avaj, to je ipak iz rubrike „smejem se, a plakao bih“: Jovo Bakić lepo reče u emisiji kod Olje da je osećao fizički bol zbog izloženosti prizoru koji je tačan uzorak naše stvarnosti i pouzdan uzrok naše budućnosti.

Neko drugo „avaj“ reklo bi ovako: jedno je kad te u kandžama ima krupna zverad, nije ni sram zaginuti; nama pak sudbinu kroje sve neki animalni deminutivi od prezimena, te mali vuci, te mali orli, pa kako da se osetiš ozbiljno? I to je možda naša glavna dilema: jesmo li sposobni da već jednom situaciju u kojoj živimo shvatimo ozbiljno, uprkos njenoj karikaturalnosti?

Tu u pomoć treba prizvati njeno veličanstvo ironiju. Ona je dobra u mirenju humornog i ozbiljnog, i zato nas solidno spasava da ne poludimo.

Ako poneko od vas sluti da ovim nišanim nekud prema frazetini „ko zna zašto je to dobro“, i greši i ne: greši, jer ne mislim da ljudi to tako često papagajišu iz ironije, nego više iz očajanja – i ne greši, jer taj slogan uvek ima potencijal da se u stvarnosti ipak izmetne u fini destilat ironije.

Pravo da vam kažem – a da ne digresiram u zašto – u poslednje sam vreme na privatnom planu nanovo došao u sukob sa parolom „ko zna zašto je to dobro“.

Ne sećam se tačno ko mi je bio prva simpatija, ali debele su šanse da je taj moto moja prva antipatija, jer je oduvek tu, svuda, na usnama svih koji ne umeju dobrostivo da slegnu ramenima i izgovore „bre, ovo naprosto ne valja ništa“.

Ne znam, nikad mi nije zvučalo kao produkt vedrine duha. To, naime, nije samo otužni optimizam luzeraja, nego ozbiljno plinsko svetlo koje zamagljava notorni smisao za odgovornost prihvatanja lošeg kao lošeg.

Evo prigodne kontralogike: može se dogoditi, i svi smo to iskusili, da nas nevaljatne situacije i ljudi dobace na mesto s kojeg se stvari izdobre, ili čak ispadnu bolje no što behu onamo odakle si silom katapultiran; taj ishod, međutim, predstavlja priču za sebe i nema nikakve – osim puko redosledne – veze s namerom onih situacija i ljudi čije je delanje apsolutno radilo protiv tebe.

Ako je nešto ispalo dobro, ispalo je jer si se snašao ili pak zato što ti se ono božanstvo koje je Crnjanski zvao „Slučaj komedijant“ iz nehata smilostivilo.

Dobro nije (ili makar nije namerna) posledica loših uzroka, nego sasvim nova, zasebna okolnost, koju tako treba doživljavati i analizirati da se ne bi zapalo u bezvezno advokatisanje lošem.

Ako uzletiš iz pakla, budi siguran da to nije zato što je onaj ko te tamo smestio računao da ćeš naći aerodrom i loukost kartu. Uopšte, ljubitelji koznazaštojetodobra vazda se uzdaju da je kosmos neki naročito brižljivi scenarista koji svaku epizodu ispisuje s dramaturškim razlogom; naprotiv, za tog sveautora pre važi ono što u nekom delu reče pisac Milutin Uskoković: „Smisao je redak gost njegove muze.“

Što će reći: kada se hronološki blizu nameste loše pa dobro, ne treba misliti da jedno iz drugog nužno proishode – ali nam niko ne brani da primetimo ironiju. Naročito ako su to dobro i to loše jedan te isti događaj, ali mu smisao, kad se pogleda s vremenske distance, više ne izgleda isto.

Takva jedna ironija, toliko idealna da je sestra bliznakinja poetske pravde, mogla bi biti konačni istorijski utisak budućih pokolenja o Predsedniku.

U svojoj srži je vrlo jednostavna, što je čini još ironičnijom, i ide ovako: čovek celog života kleveta druge da su izdajnici, jedino On je dobar za narod; čovek dođe u situaciju da potpiše nešto što se u narodu razume kao vrhunska izdaja i što niko drugi ne bi; decenije koje dođu pokažu da je to što je potpisao ispalo na duže staze dobro za narod – a čovek svejedno bude zapamćen kao izdajnik, i pride ga niko ne tumači čak ni kao tragično neshvaćenog junaka, jer nije se žrtvovao zbog naroda i plemenitih pobuda no zbog sebe i plamenite vlastodrčnosti. I/ili lične ucenjenosti.

Ah. Kao rukom ispisano, zar ne? A nije nimalo nemoguće da se zgodi baš nekako tako.

Jer takav je Slučaj komedijant, taj suvereni vladar scenarisanja, vrhovno božanstvo nadležno za ljudske ujdurme: slepa, gluva, ravnodušna i smislom nimalo opterećena sila što udešava stvari tako ironično slučajno da nam neodoljivo deluju namerno.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.