Srbija nasilja

A još je mučnije što ne osećam nikakvu nevericu, notorno ljudsku pred ovakvim nizom gadosti i ludila: maloletnici nasmrt pretukli čoveka na Voždovcu, u dečjem parku; devojčica upucana iz vazdušne puške u blizini Kalemegdana; profesor fizičkog pokušao da razdvoji đake dok se tuku, pa jedan od njih pretukao njega i zadao mu teške povrede; u Bačkoj Palanci, učenik nastavniku polomio nos; u Toponici kod Požarevca, devojčicu (peti razred) zlostavljali i silovali dečaci iz razreda, roditelji kažu da je škola znala i zataškavala, direktorka škole nakon toga tuži roditelje da su zapravo oni zlostavljali svoje dete i naneli joj sve te dokazane povrede; u Zemunu, učenik (četvrti razred) potegao nož na druga; u Nišu, učenik u školu nosi nož i kaže da to čini iz straha; devojčicu povređenu u saobraćajnoj nesreći šetali od bolnice do bolnice, jer je svaka tvrdila da nije nadležna; vladika Pahomije, više puta optuživan za seksualno zlostavljanje dečaka, unapređen u mitropolita; bivši gradonačelnik prestonice uzima građaninu telefon pred svima i baca, telefon pada onamo na ivicu fizičkog nasilja… a preko te ivice, urednik Srpskog Telegrafa po danu, u centru Beograda, udari u glavu Vuka Cvijića, novinara Radara.

Potom B92 plasira vest da je Vuk napao njega.

Sve ovo desilo se u istih mesec dana, godinu dana nakon Ribnikara, Dubone i Malog Orašja.

A šta je s naslovom teksta, zar tu ne fali jedna reč u sredini, ključna, nasušno potrebna?

Fali, ali je nema. Font se smanjivao, kopnio i na kraju nestao.

Reč je ostavljena manjini, pojedincima, da je udome, neguju i oplakuju.

Ne govorim o protestima s tim sloganom, ne govorim o političkoj koaliciji koja se tako zvala, govorim o tome generalno: zemlja u kojoj je narečena redaljka užasa moguća, u istom mesecu, godinu dana posle najstrašnije tuge i opomene – to nije zemlja koja je protiv nasilja.

Malo je reći i da je za nasilje.

Ta zemlja, ovakva kakva je sada, jeste nasilje.

Mučno je pisati o ovome, a ne pasti u žuč ličnog: Vuk mi je prijatelj. Uprkos temama kojima se bavi, on je vedar čovek.

Pravdoljubiv, a nesvadljiv.

Blaga priroda koju je teško zamisliti čak i kako viče. Svakodnevna izloženost ljudskom zlu, koje raskrinkava za opšte dobro i uz bezrezervnu posvećenost svom poslu, nije mu zasenčila duh.

Ali ne morate ga poznavati lično: pogledajte bilo koje njegovo televizijsko gostovanje, pročitajte bilo koji njegov tekst.

Videćete jednu divnu, odmerenu narav. Ništa od navedenog ovoj žalosnoj državi ne treba.

Mučno je pisati o ovome, ali rekoh: u meni nema neverice.

Nažalost, potpuno je logično. Ovo je žetva, jedina moguća. Dok je Sejač u NJujorku celivao zastavu, imao sam utisak da je zapravo jede.

Nisam jedini. Uz hijenski cerek svojih onde prisutnih dvorjana i udvorica, dok oni neprisutni sve to gledaju i bodre okupljeni u istoj prostoriji, u ritualnom transu sramno a besramno zaogrnuti zastavom kao kožom odranom sa sopstvene zemlje, hodajući rasadnik višedecenijske mržnje opšteg tipa ždrao je simbol onoga što uništava.

Predsedavajući ga je opomenuo.

A on je gordo odgovorio da mu niko neće oduzeti obrok. Da ga niko i ništa neće sprečiti da dojede do kraja.

A u nedelju su izbori.

I sad, šta reći?

Oni koji su za izlazak na izbore (mislim na glasače) možda će mi zameriti što nisam energičnije pozivao na glasanje.

Što nisam s ovog mesta, ma kako maleno bilo, ubeđivao ljude onoliko koliko je u moj moći, ma kako i ona bila malena.

Ljudi… a šta da vam kažem? Koga ubeđivati rečima ako ga stvarnost ne ubeđuje? Onoga kome nije jasno da već godinama treba glasati i za kuče ako se kandiduje – kako ga ubediti?

Onoga ko je video makar deo svih vesti koje su u ovoj kolumni spomenute i svejedno procenio da mu sve to nije dovoljno crno – koju mu nijansu dovoljnocrne crne pokazati?

Onoga ko kaže da između dva zla odbija da glasa za manje i tako čuva dostojanstvo pitao bih samo jedno: a koje to dostojanstvo mi još imamo?

Onoga ko kaže da su svi isti pitao bih samo da li je ikad za života svedočio ovakvom mesecu i sa čime je to tačno isto?

Kad bi svi, ili bar ozbiljna većina, izašli na bilo koje, bilo kakve izbore i rekli NE, ovo bi prestalo.

Uz sve krađe, uz sve ucenjene glasače, uz sve podmićene – prestalo bi.

Kad bi izašli svi oni koji ne izlaze.

U nedelju je još jedna prilika. Ako nam nije dovoljno dobra, ako nam nije dovoljno crno, ako nam nije dovoljno mučno… pa, budite sigurni da će postati.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.