Šta bi sve kopači da kopaju

Spektakl sezone, koji bi ljude trebalo da pogodi u više predele anatomije od onih gde je inicijalno pogodila kucača ovih redova, iako inače ne slovi za bezosećajnog.

No, iskreno, bezosećaj mi jeste prva reakcija na bilo koje džapanje među podržavaocima i korisnim okorisnicima apsolutno svake vlasti, naročito kad jedni druge naprasno počnu da privode etičkim načelima; Predsednik ono nedavno ćaskaše o gužvi u svom šesnaestercu, ali to nije ništa spram ove gužve na balkonu moralnog apsoluta, gde obično vlada jeziva sloga međ velikanima lokalnog poštenja.

Kako biva, zaplet onda ipak ode onamo gde naprosto ne sme, pa makar bio i insceniran, i nužno pomisliš: a možda grešim dušu, možda se nešto vaistinu dešava. To što su nekima crvene linije nedopustivo pomerene za moj ukus ne znači da ih uopšte nema.

I evo, pravo da vam kažem, ne znam šta da mislim, a žulja što znam da je to tačno ono gde nas generalna situacija želi: u jednom što sveobuhvatnijem „ne znam šta da mislim“, jer to je vazda bilo predvorje svakog „onda najbolje da o tome i ne razmišljam“. Bilo bi, međutim, dobro da bar znamo šta se ne sme.

A ne sme se ono što su uradili famozni „Kopači“. Za one koji su propustili prethodne epizode, to su neki zvanično neznani junaci što Rio Tinto ljube – pa su se samoorganizovali da nesebično pomognu nemoćnoj belosvetskoj kompaniji, sedeli ljudi tako i neko reče, e, vidi bre što se ovi kapitalisti-kolonizatori muče, pa nećemo valjda nepravdu da gledamo skrštenih ruku, daj da uradimo nešto, ali anonimno, iz ideala, nećemo se neskromno hvalisati zaslugama u borbi protiv svog naroda.

Tako nastade taj Kju-kluks-klan što bi hrabro da prokazuje i sudi domaćim „ekoteroristima“ a da im nikad dična lica ne vidimo i imena ne doznamo. Te kad Kusta reče kako je spreman i život da dâ samo da rudnika ne bude, hrabriše se ohrabriše da objave fotomontažu groba slavnog režisera.

Doduše, vrlo brzo shvatiše kako je možda i suviše razmetljiva hrabrost da bezimeno zazivaš nečiju smrt, i to ne onu prirodnu, pa fotku jednako hrabro obrisaše. I sad: kad neko kaže da bi za nešto poginuo, a ti mu objaviš sliku groba, pride si za delatnost kanda i sposoban pošto se zoveš „Kopaćemo“ – da nisi možda upravo zapretio ubistvom ili na ubistvo pozvao? I to baš u trenutku kad se u izmenama krivičnog zakona predlaže da krivično delo bude i „savet“ drugome da krivično delo počini? Ali kako, kako siroti nadležni organi da otkriju ko iza sajta stoji, nije majka DŽejmsa Bonda rodila.

Nije to zato što su „Kopači“ projektić vlasti, njeno maloumno idejno čedo, no zato što okle nam toliko napredna hajtek-tehnologija da 2024. godine provalimo ko stoji iza jednog sajta. Osim toga, valjda je jasno, zakon se predlaže da bi država, kako reče advokat Tomanović, na koncu imala osnova da te hapsi što nosiš majicu s natpisom „NEĆE KOPATI“, a ne zato da hapsi ove ljupke rodoljube groboljube.

Dakle, eto šta se ne sme: čak i da je sukob Žeks-Kusta tek još jedan režimski igrokaz – a nek mi nebesa grešnom oproste što se eto ne bih preturio sa stolice od iznenađenja ako je tako – kojeg je žanra ta predstava kad podrazumeva i pretnju grobom? Kakva je to država gde to tako može, javno, pa makar bilo i po scenariju? I šta ako nije po scenariju?

Teško je reći koja je od te dve mogućnosti žešća ilustracija udesa jednog društva, jasno je samo jedno: to ne sme, ne sme, ne sme. No izgovorite li to naglas, ustanovićete čudnu akustiku naše stvarnosti: odasvud vam se vraća zlolslutni eho sme, sme, sme.

I otud ona „tuga opšteg tipa“ s početka teksta. Citiraću stihove divnog Nikole Vranjkovića – oni narečenu tugu najbolje sažimaju. ALI: pozivaju i na nadu usred pepelišta. Pa dok nada, notorno rodoljublje i poezija ne postanu krivično delo, pisaćemo. A onda ćemo pisati još više.

Veliki grade, tvoje srce umire
Tebe seku na komade
Mene vreme izdaje
Treba samo malo nade da se ranjen podigneš
Svojim svetlom zlo da spališ
Novu snagu dobiješ
Veliki grade, lake žene pevaju
Kamere su pokvarene
Uvek kada streljaju
Vadi nož iz srca, neka prska, nije prvi put
Nek ti pogled sreću traži
Dok u oči gledaš smrt

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.