Stonoga u galopu

Posežem rukom za masivnom knjigom „Priča o Nedokučivoj Gospi“, na kojoj sam donedavno radio s redakcijom Veselog četvrtka: luksuzno izdanje Dilana Doga, brižljivo priređena antologija Sklavijevih priča o smrti. Ticijano Sklavi oduvek je opsednut ovom temom; rad na uređivanju „kompilacije“ podrazumevao je i prepev njegovih pesama o Gospi. Sad kad je taj golemi posao gotov, listam i razmišljam.

 Negde na globusu raspalio se još jedan rat. Trebalo bi pisati o tome, ali nema se šta. Misaoni ćorsokak. Čovečanstvo se nekako dovuklo do treće decenije 21. veka, nezadrživo naginjući ka svemu na šta je pop kultura upozoravala: orvelovska društvena uređenja, usavršavanje oružja za istrebljenje, veštačka inteligencija… da je čovek stonoga, uposlio bi svih sto nogu da se galopom zatrči pravo prema sopstvenoj propasti, samosažaljivo kukajući na sav glas celim putem do tamo kao da noge koje ga nose nisu njegove. Popularna kultura poslednjih je decenija opsednuta postapokalipsom i njenim različitim scenarijima: nema više „da li“ i „ako“, sad je samo „šta će posle, ovi što nekako preteknu“. Ali i dalje se ne sumnja da će neko da pretekne. Za razliku od nas, naša ideja o neuništivosti je neuništiva. Nadživeće nas.

 Zamišljam, kao i maestro Tic: veliki zum-aut; kamera se sve više udaljava, ostavljajući za sobom kuglu po kojoj se nadobudni sićušnici makljaju, verbalno oko apsolutno svega (čak i oko toga jesu li uopšte na kugli ili je to ploča), a ne propuštajući priliku da sukob raskrupnjaju i u fizički. I dok objektiv hita dalje u beskraj, spomenuti prepev Sklavija čuje se iz pozadine i biberi obesmišljavanje:

 Je li rođen ikad neko tako jak

da živi i ne umre kad kucne njegov čas?

Tada da se skrije ko može i gde

od tihe gospe Smrti, nje koja je sve?

I ne, ništa nećeš poneti sa sobom

kada Smrt preseče tu tananu nit.

Tek nečija suza, tek poneko zbogom,

al’ u grob ćeš sam, bez ikog od njih.

Potom, nagli zum-in kroz svetlosne godine sve do jedne malene naseobine koja kočoperno izdržava nazivanje sebe državom, a koja me se sebično tiče više no ostale. U njoj, u trećoj deceniji 21. veka, otkriva se da je jedan žandarm u stvari kriminalni bos. Verskom poglavaru društvene mreže vode iz vlade. Roditelji deteta ubijenog u Ribnikaru daju intervju javnom servisu susedne države, jer na našem za to nema mesta; u emisiji saznajemo da nijednoj od porodica nije ponuđena psihološka podrška.

Jednog mafijaša brani se vajkanjem da, eto, nije astrofizičar ni književnik, ali blablabla, reči kuljaju iz narogušene isturene fioke koja ne zaklapa, ne bi da ga brani ali brani ga sve u šesnaest. Časni policijski inspektori na sudu dokazuju da su časni, jer u vazduhu visi teška optužba da su radili svoj posao. Jedna mala lavica je uginula: bila je toliko zlostavljana da se nije mogla spasti. A ipak, živi se: ljudi okreću glavi na drugu stranu. Zaliha strana, međutim, rapidno se prazni.

Kamera se naglo otkači i ponovo poleti u nedogled. Načas vidimo ratne katastrofe, lica u grču ubeđenosti u svrhu, sve to na kugli što se vrti ukrug oko svojih zabluda, nesvesna da je tek jedna od mnogih. Kroz kadar se čičkaju svetleće tačke na crnoj pozadini; njihov broj se proređuje. Daljine su sve praznije, iz off-a ide Sklavijeva naracija: „Prema jednoj naučnoj teoriji, u svemiru će, pošto se širi, galaksije nastaviti da se udaljavaju. Više neće postojati vodonik, pa se nove zvezde neće rađati, a one stare počeće da se gase, jedna po jedna. Molekuli svakog lutajućeg tela raspršiće se i udaljiti jedni od drugih. To će isto snaći i čestice svakog atoma. Protoni će se razložiti na gama-zrake i pozitrone, koji će se međusobno poništiti s elektronima, pretvarajući se u druge gama-zrake. Sve dok ne bude ostalo samo zračenje, koje više niko neće hvatati… sve slabije, sve dalje… a onda, više ništa.“

Mi, međutim, mislimo da je ideja o našoj neuništivosti neuništiva. Da će nas nadživeti, jedina nastanjujući vakuum. I zato, orvelovska društva. Razvoj naoružanja. AI. Stonožni galop prema završnim strofama Sklavijeve poeme:

Kad dođe nam sudnji čas

Srušiće se sveta svod

Vode besne prirodu prekriće

I u dubini ogledaće se Bog.

Gospodarka sveta crnog od nedaće,

Smrt će jednom sesti na svoj presto trajni.

Kô da ga ne beše, života nestaće

u mraku bez kraja, nedokučivoj tajni.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.